TITANE

TITANE Julie Decournou je kanski pobednik i jedna potpuna nebuloza. To samo po sebi nije ništa čudno jer vrlo često užasni filmovi pobede na velikim festivalima, ali TITANE je toliko besmislen i kretenski da je čak i za te standarde ekstreman. Naročito, ako imamo u vidu da je Julia Decournou prvobitno snimila veoma solidan horor arty film koji je uprkos izvesnim najavama iracionalnih iskliznuća imao glavu i rep.

TITANE je film baziran na dve poluideje sa kojima ni Fassbinder ne bi kretao u snimanje filma. Obe su već viđene i bajate - jedna je neka gasparnoeovska fantazija o ženskoj koja ubija, a druga je njena zamena identiteta gde se ubaci na mesto davno nestalog sina jednog first respondera.

Dakle, malo se bavimo nekim potpuno nemotivisanim izlivima ludila i nasilja a potom se bavimo zamenom identiteta koja je u stvari nekakav surogat za izgubljene ljude gde su svi svesni ko je ko ali nema veze i laž je dobra kad je istina još gora.

I na kraju sve dobija epilog koji bi - da je sreće bio cronenbergovski a ovako je više tsukamotoovski. Ali nije tako cool kako zvuči kada opisujem.

Da bi sve ovo bila neka metafora, neki simbol, nešto, morali bismo da imamo film koji bitno manje energije ulaže da nas uvuče u neke skroz mundane aspekte života svojih junaka, i na kraju nije baš ni jasno u kojoj meri mi treba da se investiramo u ovaj haos koji gledamo.

Decournou je sada došla u poziciju možda i najmoćnije evropske rediteljke koja koketira sa žanrom, ali njen sledeći film će biti ispit da li je TITANE njena nova poetika ili samo tih dana nije bila pri sebi.