NO TIME TO DIE

Jednim velikim delom trenutno stanje franšize James Bond može se objasniti odstupanjem porodice Broccoli od koncepta da filmove režiraju njihovi porodični poslušnici koji ako se baš ne greju pored kontejnera, svakako da nemaju neku karijeru mimo Bonda.

Najbolje filmove o Bondu snimili su reditelji kojima su to istovremeno i najvažniji radovi, i od te ekipe je eventualno Lewis Gilbert ostavio dublji trag mimo ovog serijala. Poslednji od te kanonske faze bio je John Glen koji je bio montažer i za kog bez posete IMDBu realno niko ne zna ni da li je danas živ.

Uostalom, reditelj po mnogim anketama najboljeg Bonda je Peter R. Hunt, takođe montažer sa serijala, sa nešto boljom ali opet ne spektakularnom karijerom mimo ovoga, ali isto tako i ogromnim značajem za montažna rešenja u savremenom akcionom filmu.

Posle Glena, pošto više nije bilo ni traga nečega što liči na studio sistem i za zeleno svetlo su bili potrebni ljudi koji imaju neko ime, porodica se opredeljivala za prekaljene profesionalce kao što je Martin Campbell ili pale anđele poput Leeja Tamahorija, ljude koji opet čak i u to vreme mimo Bonda nemaju preveliko ime, ali imaju neke reference. Ako pogledamo šta su radili Apted ili Spottiswoode u vreme kad su snimali Bonda videćemo da je tu bilo štošta, i na televiziji i na filmu, ali svakako ni približno u tako visokoj produkciji.

Da ne govorimo o starim rediteljima gde je prvi u serijalu Terrence Young, samo petnaest godina posle THUNDERBALLa snimao film koji je finansirala verska sekta Sun Myung Moona.

Međutim, posle Campbellovog precenjenog CASINO ROYALE koji je ipak bio kakav-takav film u odnosu na ono što dolazi posle QUANTUM OF SOLACE, izgleda da je Daniel Craig počeo da zahteva da neko dolazi da ga "režira", da se bavi njime.

Nedavno  preminuli Roger Michell, Craigov rediteljski otac, je prvi pozvan za taj zadatak ali "pročitao" ih je i u spoju sa svojim srčanim problemima našao je način kako da se izvuče iz projekta. Naime, on je shvatio da se od njega očekuje da snimi film koji će imati integritet ali da počne da ga snima bez gotovog scenarija, samo sa idejom gde će se dešavati akcione scene. Vremenom je Michellovo nezadovoljstvo tokom priprema umanjeno u tom narativu a uvećavana je uloga njegovih zdravstvenih tegoba.

Dok se Marc Forster dobro snašao u tom zamešateljstvu, sledeći na redu bio je Sam Mendes, čovek kog bi otpustili iz BEOGRADSKE HRONIKE jer bi snimajući prilog o krađi sijalica iz haustora, zaboravio da snimi prazna sijalična grla. Međutim, čini se da je tada Craigovo zadovoljstvo u radu dostiglo zenit jer je konačno imao nekoga da ga "režira", da se bavi njime, da diskutuju o liku, promišljaju, i da se oseća kao DiCaprio sa Scorseseom jer kontinuirano radi sa "oskarovcem".

Mendesovi filmovi ne samo da su bili najslabiji u istoriji Bonda u pogledu dinamike i spektakla već su bili začuđujuće tupavi baš na nivou karakterizacije i same priče pošto su pokušavali da primene neke postulate realizma na nešto što je ne samo stilizovano već i kodifikovano da publika uživa u "poznatim ishodima". Tako recimo u SKYFALLu imamo sad već antologjskih 45 minuta gde mi kao ne znamo da li će Bond dobiti dozvolu da se vrati u akciju, a on se za to vreme oporavlja, krši prste i razmišlja o svemu...

Danny Boyle je angažovan potom i opet je došlo do slične situacije kao sa Michellom, do razlaza. I onda je pronađeno kompromisno rešenje u liku Caryja Fukunage koji nikada nije radio ovako ambiciozan film a opet je stekao autorsku reputaciju radeći TRUE DETECTIVE i nekoliko manjih nezavisnih filmova.

To naravno ne znači da Bond-filmovi nužno ne mogu da imaju autorski pečat, ali on će se pre javiti kada nastaju van Eonove mašinerije poput MAN FROM UNCLE Guya Ritchieja ili KINGSMANa Matthew Vaughna, pa čak i Nolanovih INCEPTIONa i TENETa - boljih Bondova od svakog Craigovog.

Međutim, u jednoj čudnoj mešavini produkcije koju strogo kontrolišu producenti kao čuvari porodične tradicije i krajnji tumači onoga što se pravi, sve moćnije zvezde kojima se mora ugađati i ispred i iza kamere, svakako je bolje imati reditelja koji može da se prilagodi takvim uslovima nego autora koji želi da nametne svoju viziju, ili barem izabrati autora sa adekvatnim znanjem i vizijom.

Izvor reditelja koje porodica simpatiše pritom nije presušio, ima ih još i rekao bih da su idealni za Bonda, recimo priča se da je Paul McGuigan rado viđen u tom domu, a on je taman dovoljno spreman da spakuje stvar dobro a da se ne pita mnogo oko stvari koje nisu njegove da o njima misli.

Ako se posle odlaska Craiga, Bond i u pogledu izbora reditelja vrati starim i proverenim načinima rada, može doći i do preporoda serijala.

No, pre toga morao je izaći NO TIME TO DIE da završi ovo što je započeto. Kako je ono što je započeto, od SKYFALLa naovamo bilo do te mere toksično, ne bi bilo pravedno da Fukunagin domet tumačimo mimo onoga što je zatekao.

Dakle, Fukunaga je sarađivao na scenariju sa 007 piscima Robert Wadeom i Neal Purvisom sa zadatkom da se nekako zaključi priča o Madeline, o Blofeldu, o svemu i svačemu i da se Bond izvuče iz stanja nesvakidašnje metaserijalizacije. Stoga, zadatak je težak i nezavidan jer ovaj film nije mogao postati nešto potpuno novo u odnosu na prethodna dva, a to su dva najgora filma u istoriji ove dugovečne franšize koja je imala i uspone i padove.

Pre svega, Fukunaga je filmu doneo jedan siguran rediteljski rukopis. Posle Mendesovog haosa u kome se statične dramske scene smenjuju sa nekim sterilnim second unit radom, kod Fukunage imamo konzistentan rediteljski rukopis sve vreme - barem na nivou inscenacije. Film je izveden precizno, visoko je estetizovan, pomalo koketira sa estetikom horora, premda kada naiđe akcija ona je urađena muški.

Kod Fukunage nema grešaka u pogledu dizajna, sve je doterano, našminkano, uzbudljivo, svaki kadar je pažljivo komponovan, pazi se gde se stavlja kamera, i od prve pre-credit sekvence nema sumnje da ove imamo posla sa školovanom rukom.

E sad, ovde imamo dve pre-credit sekvence pre nego što se dođe do špice i one vrlo labavo podsećaju na konvenciju koju smo navikli da pratimo a to je da imamo akcionu situaciju, maštovitu i napetu koja nam nagoveštava zaplet, mada i ne mora.

Ovde imamo baš krupno parče filma, krupno parče zapleta, krupno parče odnosa među likovima koje nam je dato pre špice, mali film-u-filmu pa nisam skroz siguran ni da li je ovo pre-credit sekvenca ili prosto deo filma koji ide pre špice.

Imamo isto tako jako duge deonice bez akcije u kojima Bond vrši istragu, prolazi kroz neku formalnu autokatarzu i rehabilitaciju na radnom mestu, pa maltene se gledalac upita da li je ušao na pravi film - jer ovde prosto nema akcije po kojoj je 007 poznat.

I onda imamo supernegativca koji je kao i pređašnja dva bled, s tim što Rami Malek igra za sve oskarovske pare, i što više šmira njegov negativac postaje sve bleđi i bleđi, no to opet nije samo pitanje igre već pre svega scenarija i relativno slabog protagonizma koji on ima. Na sve to Malekov negativac nažalost nema neku naročitu harizmu, deluje kao ludak i budala koja nije u stanju da se organizuje na nivou na kom se evidentno jeste organizovao, a nema ga dovoljno u filmu da bismo pronikli u njegovu skrivenu snagu.

Ana de Armas je kao i uvek duhovita i slatka ali je potpuno protraćena u jednoj sekvenci na Kubi posle koje je nadalje nema. Šteta, ona je recimo imala potencijal da bude češći gostujući lik poput Felixa Leitera npr. 

Tretman Aninog lika i te druge deonice bez akcije deluju kao glitch, kao slučajnost jer maltene je neverovatno da ovakve penale autori ne iskoriste. Ali, opet, ako su SKYFALL i SPECTRE preteče, takvo promašivanje je potpuno očekivano i Fukunaga barem sve to efektno realizuje.

Daniel Craig više deluje kao agent 7:00, nego kao 007, dakle kao neko prerano probuđen. Ako je pre petnaestak godina njegov rugged look još imao neku dimenziju, sada on izgleda kao da je došao sa bauštela što je okej za neku drugu vrstu filma ali ne za ovu.

Kada Craig i Malek krenu da se suočavaju tu kreću i jaki krindževi proistekli iz te atmosfere "glumačkog dvoboja". Očigledno je da Fukunaga nije uspeo da ih utiša, ali nije on baš ni poznat po utišavanju, ni u TRUE DETECTIVE se glumci nisu uzdržavali da zamaste, ali bili su bolji glumci i prikladniji materijal.

Kad se podvuče crta, Fukunaga je uradio šta je mogao, i jedino što bih mu ja prebacio jeste da se moglo intervenisati u montaži da film bude dinamičniji i da u akcionim scenama bude još malo tenzije. Sat otkucava ali junacima često kao da nije previše hitno.

Horor atmosfera koju je Fukunaga gradio je potpuno uspela, dizajn - kao bitan deo Bonda - isto je veoma efektan.

U kompjuterskim igrama o James Bondu na svakom nivou postoji nešto što se zove Bond Moment a to je neki detalj u kom igrač kroz nekonvencionalno razmišljanje reši situaciju iako je nivo moguće preći u većini slučajeva i bez toga. Ali taj Bond-moment donosi bonus poene za stil. Toga u ovom filmu ima samo na jednom mestu.

Međutim, Fukunaga jeste čovek od stila i bar na tom nivou, njegov Bond je doteran koliko se moglo. Stoga, iako mi je intimni utisak u ovom stanju urnisanosti serijala negde na liniji * *, zbog onoga što je zatekao Fukunaga zaslužuje * * * od * * * *.