CANDYMAN

Odmah u prvoj rečenici želim da raščistim jednu stvar. CANDYMAN Bernarda Rosea ostaje prva ljubav, jedan od najboljih horora koje sam gledao i jedan od najlepših susreta koje sam imao sa tim žanrom. Samim tim ne bih ulazio u bilo kakva poređenja CANDYMANa sa bilo čim pa i sa ovim novim filmom, i moram naglasiti da sam ga gledao neopterećen svojom emotivnom investicijom u prvi film.

Ako govorimo o CANDYMANu kao IPu, onda je on svojim - ne sasvim besmislenim, čak bih rekao iznenađujuće zrelim - DTV nastavcima već načet do tačke da se novi film ne može smatrati nekakvom blasfemijom, naročito jer ga ne briše iz kontinuiteta. čak ga i ne tretira kao film već kao deo stvarnosti što je najveće moguće dijegetsko poštovanje.

U tom pogledu, jedina kopča koju bih napravio između prvog i sadašnjeg CANDYMANa je utisak da je Roseov film duboko dotakao i Jordana Peelea, rekao bih dublje nego mene, ako bih sudio po njegovim opservacijama u dokumentarcu o afroameričkom hororu, te je evidentno da je ovaj film pre svega jedna polemika sa njegovim razmišljanjima o izvorniku.

To samo po sebi gledaocu ne mora ništa da znači, ali za mene je vrlina i to je bitna emocionalna kopča koju sam ostvario sa ovim filmom. 

Peele je naravno, kao što smo do sada videli po GET OUT i US, izuzetno posvećen istraživanju teme rasizma i afroameričkog iskustva kroz prizmu horora i ima dosta argumenata za to prožimanje. Međutim, ovde jedan seminal horor o afroameričkom iskustvu dovodi u jedan još noviji kontekst a to je iskustvo savremenog afroameričkog umetnika kog su liberali priznali a čiji je rad komodifikovan i koji u potrazi za inspiracijom budi Candymana sa krvavim posledicama.

CANDYMAN je u tom smislu sve ono što sam želeo da Cravenov NEW NIGHTMARE bude a nije bio. Dok se Craven zaustavio na po-mo ideji da Freddy progoni glumce iz filma i onda potom napravio relativno klasičan slasher koji se po stilizaciji nije mnogo razlikovao od filmova u kojima ti glavni junaci igraju, Peele kroz rediteljku Niu DaCostu kanališe jednu ipak potpuno drugačiju stilizaciju.

Kod Nie su junaci pre svega umetnici, viša srednja klasa sa svojim buržoaskim zapletima u čije živote ulazi i izlazi slasher. CANDYMAN nikada ne postaje klasičan slasher iako on jeste i to. On je pre svega meditacija o kulturi, savremenoj umetnosti, popularnoj kulturi i njenoj potenciji da uđe u život, a Candyman je tu pre svega simbol opresije koja je vremenom postala više bauk nego konkretan istorijski događaj.

Međutim, kroz poigravanje sa urbanom legendom, umetnik na kraju uspeva da aktuelizuje užas iz kog je Candyman potekao, i priča je tu negde slična Roseovom filmu, s tim što Nia nikada ne ulazi u ful horor gas. Ovde ima horora ali više kao strave nego kao žanrovske konvencije u pogledu kvantiteta i kvaliteta dešavanja.

U tom smislu, rekao bih da je ovo više art house film nego akademski horor film, mada u njemu ima strave. Ako Roseov film možemo posmatrati kao akademski valjan primer žanra, onda Nia može služiti kao studija slučaja njegovog prevazilaženja.

Drago mi je da je CANDYMAN imao solidnu masovnost publike jer je dugo odlagan i čekao premijeru zbog Covida, i da je u tom smislu više prošao kao horor nego kao art. Ali ovaj film je potpuno svoj, otima se klasifikaciji, i zato mi se toliko i dopada.

* * * 1/2 / * * * *