DUNE Denis Villeneuvea je film za koji sam naslućivao da mi se neće dopasti. Ideja da se knjiga koja je space opera a u stvari je nešto kompleksnije i pametnije, i toliko bitno da je već malo deplasirana zbog mase epigona, prepusti Villeneuveu koji je opterećen time da bude pametniji nego što jeste, delovala je kao put u propast.
Herbertova serija knjiga je temeljno delo SFa i jedna od instanci kada je ovaj žanr suvereno iskoračivao u visoku književnost te ovom prilikom nemam neku potrebu da iznosim šta je Denis trebalo da uradi jer ne postoji tu samo jedno rešenje.
Ono što je na kraju napravio jeste jedna isprazna slikovnica u kojoj sam prvih 40 minuta gledao dva puta jer su mi se opšta mesta koja pretenciozno realizuje toliko nekako slepila da me je grizla savest i osećao sam kao da sam nekako “protrčao” kroz to.
E sad, to pitanje “opšteg mesta” kad govorimo o Herbertu jeste ona osetljiva stvar s početka. DUNE je uticala na toliko stvari da je potpuno logično što danas njena rešenja deluju zaista kao opšte mesto. I Villeneuve prosto nije našao način kako da ih dovoljno osveži ili da ih na neki način izvede sa punim ubeđenjem.
Međutim, kada izađemo iz arhetipskih dinastičkih priča i “velike slike” u ono čime će se baviti film, to je samo par situacija koje su izvedene bez mnogo drame i sa veštinom koju povremeno možemo pripisati tehničkoj ekipi.
Dakle, film kreće epski, a onda se pretvara u jednu konkretnu misiju, sa malim brojem likova, i ne previše događaja, tako da maltene taj glomazni, gromoglasni uvod potom preraste u jednu sitnu, premalu “misiju” za deo junaka i naravno na kraju imamo ono zbog čega ide sufiks PART ONE, na kraju ni ta mala priča nije do kraja ispričana već treba da se razvija nadalje.
Ako tome dodamo da nisam preterani fan tih space opera gde ljudi istovremeno putuju brzinom svetlosti i piju vodu iz bunara i biju se bodežima, onda mislim da je Villeneuve napravio maltene dobar skup skoro svega što ne volim u savremenom filmu.
Ali na mikro-nivou kao i na nivou celine, filmu nedostaje drama. I tu pod dramom ne mislim samo na scenario koji je uprkos imenima potpisanih pisaca krajnje mlak i šupalj i pretenciozno, galerijski sturkturiran, već i na kadriranje koje je plošno, pretenciozno, koncipirano bez mnogo rakorda, i uglavnom bez mnogo pokrića za to u likovnosti, naročito u enterijerima.
Srećom po one kojima se dopao film, odobren je drugi deo jer je DUNE uprkos pandemiji napravio pristojan mada ne sad i nešto spektakularan rezultat.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment