LAST NIGHT IN SOHO

LAST NIGHT IN SOHO Edgara Wrighta je u najavama dobijao poređenja sa naslovima kao što su REPULSION ili DON'T LOOK NOW međutim sa tim filmovima deli samo jednu karakteristiku a to je fundamentalna zamisao da imamo autora koji služeći se mustrom relativno rutinskog žanrovskog filma, u ovom slučaju priče o duhovima, otvara sebi priliku da filmskim jezikom, i na svoj način prikaže izmenjena stanja svesti, pomračenja uma itd.

I Edgar Wright u tom pogledu nudi svoju viziju ove problematike, na način na koji su se već zapljunuli Roeg i Polanski, ali je njegov pečat ličan i sa njima nema nikakve veze, pa se - iako je polazište isto - njegov film razlikuje od njihovih.

Ipak, pre svega sa REPULSIONom, LAST NIGHT IN SOHO deli svoj najozbiljniji nedostatak a to je interakcija glavne junakinje Eloise sa likovima koji je okružuju. Kao što je REPULSION najbolji kad je Carol sama, tako je i LAST NIGHT IN SOHO najbolji kada je Eloise u svojim lutanjima. Svi ostali likovi mimo nje su tipski - što je delimično opravdano njenim svetom fantazije koji je baziran na Swinging Sixties Londonu i njegovim stereotipima - ali je veliki problem u onoj dijegetskoj ravni koju smatramo njenom realnošću, naročito u finalu filma kada ona mora da donese određene odluke i suočava se sa dilemama.

U tom pogledu, Wright izneverava svoj princip da vrlo dobro postavlja sve likove i one u prvom i one u drugom planu. Ovde kao da je to ispustio ili je naprosto spektakl njegovih bravura sekvenci bio takav da im likovi nisu mogli parirati. Pa ipak, opredelio bih se za mišljenje da ih je ispustio jer kada razmišljam o filmu o sporednim likovima pamtim vrlo malo detalja.

Konačno, sam klimaks filma je manje spektakularan od uvoda, što je takođe strukturalni problem, možda više vezan za dužine nekih situacija nego za sam karakter. Recimo, trovanje glavne junakinje je moglo imati kapacitet bravura sekvence iz WHAT LIES BENEATH ali je nema.

Preokret u tumačenju ovog filma nastaje međutim na tome što Giallo, britanski Hammer trileri šezdesetih majstora kao što je Freddie Francis i uopšte art house koketiranja sa ovim žanrom ne samo da dozvoljavaju već i zahtevaju formalni disbalans. Međutim, kod Edgara Wrighta koji pre svega besprekorno vlada formom, ovaj formalni disbalans ne deluje kao "kontrolisana" greška.

Kad je reč o samoj stravi, rekao bih da cilj filma nije bio da bude napet ili strašan per se, premda možda nekome može biti. Meni je pre svega bio zanimljiv, uzbudljiv na nivou ritma i ekspresije glavnih junakinja i naravno uživanja u raznim tehnikama koje je Wright primenio.

Tu dolazimo do drugog lica ovog filma, a to je ono gde je Wright briljantan i to je prosto inscenacija, evokacija starog Londona, upotreba muzike i sve one strukture u kojima se vraća na ranije filmove.

LAST NIGHT IN SOHO je u pogledu karaktera najbolji onda kada ga Wright ukalupljuje u svoj BABY DRIVER kalup - kada je to priča o autsajderki koju muzika prenosi u neki drugi svet i neko drugo stanje koje joj realnost čini podnošljivom. Ta situacija u kojoj je ona sama protiv celog sveta, a gde njeno traumatsko jezgro izbija u fantazijama i snovima koji se tiču njenog straha od velikog grada, od seksualnosti, tu je Wright na svom terenu i na terenu textbook tumačenja ove vrste filma.

Odlazak na naličje fantazije posle kog je čeka katarza je takođe textbook izvedeno, s tim što iza katarze na kraju čeka opet scena koja je mlaka jer junakinja izlazi iz onoga u čemu je film najbolji - dakle deonica kad je sama - u segment u kom je najslabiji - a to je ono kad je u interakciji sa okolinom.

Otud i utisak o filmu donekle kvari činjenica da se ne završava u tendenciji uspona već baš padne, ali to je sve plod minulog rada i ispuštenih elemenata u ranijem delu.

Kao i svaki film Edgara Wrighta i ovaj je za više gledanja, ali ovog puta nažalost imamo iz iste godine uporediv naslov a to je CANDYMAN Nie DaCoste. I dok se njen film ne može porediti sa Wrightom u pogledu tehničke virtuoznosti, opet je superioran baš u domenu karaktera koji čine da film na padne kad se svede na njihovu interakciju, i samim tim je uspešniji kao taj neki pokušaj horora koji to nije.

* * * / * * * *