ОЛИМПИУС ИНФЕРНО

Pogledao sam ОЛИМПИУС ИНФЕРНО Igora Vološina, ruski ratni film smešten u dane kada su Gruzini napali Osetiju a onda ih Rusi izbacili odatle. Glavni junaci su mladi Rus koji odlazi u Osetiju da snima retku vrstu leptira koja tamo živi i mlada Ruskinja, novinarka koja dolazi da mu pomogne u njegovoj eksprediciji. Ona mu je drugarica i nerealizovana ljubav iz detinjstva. Kada Gruzini navale oni kreću u bekstvo, između ostalog i zato što su prilikom snimanja leptira snimili i gruzijske trupe kako napadaju prve.

Vološinov film je režiran vrlo propulzivno, izlaže priču u visokom tempu koji ne uspeva da isprati intelekt scenarističkog predloška. U određenom smislu, odav film možemo porediti sa NO ESCAPE Braće Dowdle po tom intenzitetu i svedenosti priče. Ono što je vrlo problematično u scenariju je upravo taj element pokušaja da se dokaže kako je Zapad lagao o napadu na Osetiju. Film je u tom pogledu jako uporan, i jako naivan, i tu medijsku dimenziju dosta pojednostavljuje. Naročito, ako imamo u vidu da zapravo čitav medijski fenomen rata u Osetiji nije prikazan, recimo pojava ruskih trolova na internetu i činjenica da su Rusi prevashodno izveštavali okom kontranapada jer su zapadni mediji bili zauzeti na Olimpijadi u Pekingu.

Međutim, ono što je glavni Vološinov adut je izuzetan rad direktora fotografije Igora Grinjakina koji uspeva da napravi izuzetno vibrantnu atmosferu. Iako film nije found footage, u tim naizgled haotičnim ali zapravo vrlo kontrolisanim pokretima kamere uspeva da ponudi ne samo vsveobuhvatnu sliku lokacija već i dinamične prizore koji se jako efektno sklapaju u montaži u jedan ekspresivan kontinuitet.

U tom pogledu, ОЛИМПИУС ИНФЕРНО zaista deluje kao zanatski odgovor na sirov, dinamičan rukopis nekih mlađih američkih reditelja.

Dve scenarističke greške koje donose Vološin i četvorica scenarista - a to su pre svega taj didaktički segment o “medijskom ratu” i taj narativni okvir u kome junak priča svoju priču kao predložak za film, bez ikakvog naročitog razloga opterećuju jednu filmsku celinu koja najbolje funkcinioše onda kada je najjednostavnija i baš zbog toga što je jako jednostavna.

Neko ko može da pređe preko scenarističkih nedostataka i da se bez ostatka prepusti atmosferi i energičnoj vizuelnosti, ovom filmu može dati i * * * ali ruku na srce, poštena ocena je ipak malo manja. 

* * 1/2 / * * * *