COLOSSAL Nacha Vigalonda je jedan od filmova koje sam nestrpljivo očekivao i ono što smo dobili je izuzetno zanimljiv i unikatan rad. Naime, Vigalondo je napravio korak na neke nove prostore u više segmenata. Prvo, ovo je opet jedan high concept film ali ga je Vigalondo vrlo konvencionalno postavio u pogledu režije. Estetika na koju se oslanja je američki mejnstrim iako je faktički nadovezuje na ono što inače nazivamo indie melodramom ili dramedijom. Do sada su njegovi filmovi u samoj narativnoj koncepciji imali neku specifičnost, neki koncept, ponekad su išli i u radikalnijem estetskom smeru kao recimo u OPEN WINDOWSu, ali u COLOSSALu Vigalondo dakle izlazi na teren bez ijednog inscenacijskog trika. I u principu, Vigalondo se tu dosta dobro snašao. Ono što mu se može zameriti jeste pomalo generic izgled i tretman lokacije varoškog bara, ali sve ostalo je vrlo solidno i možemo reći da njegovo dosadašnje oslanjanje na trikove nije služilo da prikriva suštinsku neveštinu ili neznanje. Dakle, Vigalondo ume da snimi dramsku scenu, ume da napravi konvencionalne situacije i nema nikakve sumnje da zna šta radi.
Ono u čemu se high concept ogleda ovog puta jeste u bizarnoj žanrovskoj pretpostavci koja glasi da "trainwreck" cura ima sposobnost da svojim umom kontroliše kaijua u Seulu. I tu Vigalondo zaista kreće da gradi vrlo zanimljivu višeslojnu žanrovsku igrariju u kojoj daje nove predznake ne samo kaijuima kao filmskim mitemama već i temi transformacije usled traume, a koja je jako aktuelna zbog talasa superherojskog filma.
Ono što je u suštini najveći domet COLOSSALa jeste upravo činjenica da je uspeo da ovako bizarnoj zamisli ne samo udahne nužnu uverljivost, već pored suspenzije neverice nudi i mogućnost da se svemu da izvesna žanrovska kontemplativnost. Kada se tome doda da Vigalondo osvežava priču nekolikim vešto plasiranim obrtima, rezultat je jako dobar.
Međutim, iako se pojavljuju megazvezde Anne Hathaway i Jason Sudeikis, i uprkos tome što u filmu ima i džinovskih robota i kaijua, ovo je sve jako daleko od mejnstrima. A opet, ovo nije art house. Film se nalazi negde na ničijoj zemlji i najpre bih ga definisao kao "festivalsko žanrovsko delo". Mogućnost da ovakve sadržaje dobijamo na filmu a ne samo u prozi ili underground stripu zaista može da se posmatra kao privilegija. Otud je COLOSSAL ne samo estetski već i produkciono unikatan film, kakav se teško može ponoviti.
* * * / * * * *
Ono u čemu se high concept ogleda ovog puta jeste u bizarnoj žanrovskoj pretpostavci koja glasi da "trainwreck" cura ima sposobnost da svojim umom kontroliše kaijua u Seulu. I tu Vigalondo zaista kreće da gradi vrlo zanimljivu višeslojnu žanrovsku igrariju u kojoj daje nove predznake ne samo kaijuima kao filmskim mitemama već i temi transformacije usled traume, a koja je jako aktuelna zbog talasa superherojskog filma.
Ono što je u suštini najveći domet COLOSSALa jeste upravo činjenica da je uspeo da ovako bizarnoj zamisli ne samo udahne nužnu uverljivost, već pored suspenzije neverice nudi i mogućnost da se svemu da izvesna žanrovska kontemplativnost. Kada se tome doda da Vigalondo osvežava priču nekolikim vešto plasiranim obrtima, rezultat je jako dobar.
Međutim, iako se pojavljuju megazvezde Anne Hathaway i Jason Sudeikis, i uprkos tome što u filmu ima i džinovskih robota i kaijua, ovo je sve jako daleko od mejnstrima. A opet, ovo nije art house. Film se nalazi negde na ničijoj zemlji i najpre bih ga definisao kao "festivalsko žanrovsko delo". Mogućnost da ovakve sadržaje dobijamo na filmu a ne samo u prozi ili underground stripu zaista može da se posmatra kao privilegija. Otud je COLOSSAL ne samo estetski već i produkciono unikatan film, kakav se teško može ponoviti.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment