S.P.U.K.

Ekipa SMOGOVACA, reditelj Milivoj Puhlovski i scenarista Hrvoje Hitrec okupila se koliko godinu dana posle početka emitovanja serije i snimila svoj celovečernji igrani film. Puhlovski je već bio koreditelj jednog filma ali S.P.U.K. je bio njegov prvi samostalni igrenjak. Reč je o vrlo zanimljivoj komediji i to ne samo po onome što je Puhlovski stilski ponudio u njoj već i po njenim širim ideološkim implikacijama. 

Naime, S.P.U.K. je dinamična richardlesterovska komedija koja kombinuje apurdni humor sa slapstickom, ne beži ni od satire, dotiče se pojedinih društvenih tema, međutim svoj sveukupni komediografski udar svim sredstvima možda ponajmanje fokusira na domen satire ili dekonstrukcije vladajuće ideologije što ovaj film čini unikatnim.

Film je naime smešten na radnu akciju “Sava" koja jeste izvođena početkom osamdesetih u blizini Zagreba, i prikazuje komične zgode, romantične i druge vrste iz života brigadira. 

Dramaturgija skeča dominira strukturom izlaganja priče, i u pogledu scenarija pa i u načinu na koji Puhlovski sve inscenira, dakle svi imaju fokus na trenutni efekat gega i film je složen iz čitave serije mikrocelina. Zapravo osnovni zaplet filma postaje jasan tek u drugoj polovini filma, kada se razjašnjava šta znači naslovna skraćenica a potom i kad krene da se razrađuje zaplet sa grafitima u kojima brigadir ispisuje da je nesrećan a starešine pokušavaju da ga lociraju.

Iako se naravno mikrokosmos brigade na radnoj akciji može tumačiti kao simbol celog društva, mislim da bi to bilo pogrešno čitanje iz prostog razloga što su hegemoni koje prikazuje film izrazito benevolentni i nekog dubinskog konflikta pa ni nerazumevanja zbilja nema.

Stoga S.P.U.K. pre svega vidim kao film koji pokušava da aplicira obrasce richardlesterovske komedije na temu radnih akcija i da napravi nešto sofisticiraniju varijaciju na tada vrlo aktuelne komedije o ekskurzijama, đacima, omladini itd.

U jednoj sceni, Puhlovski čak prikazuje projekciju filma PREKOBROJNA Branka Bauera koji je svojevrsni klasik socijalističkog filma i redak uspešan primer tematizovanja radne akcije u našoj kinematografiji. Štaviše, u pojedinim detaljma Puhlovski snima lesterovski update PREKOBROJNE s tim što izbacivanje njegovih junaka iz kolektiva nije onako znakovito kao kod starog majstora.

Međutim, i njegovi junaci su “višak” u ovom ili onom pogledu.

Puhlovski i direktor fotografije Enes Midžić grade vrlo snažan vizuelni postupak, sa bogato aranžiranim planovima, akcijom koja se zbiva u najmanje dva plana u svakoj sceni, poigravanjem bojama i socijalističkom ikonografijom. Slapstick scene su urađene energično ali su one možda ponajviše lišene humora, i čini se da deo teškoća u recepciji ovog filma proističe iz toga što je slapstick u njemu često neuspeo.

Ipak, u celini, film na kraju zaista uspeva da bude zanimljiv pokušaj da se socijalističke vrednosti pa i institucije uved u novu, na kraju će se ispostaviti i završnu deceniju. Puhlovski i Hitrec pre svega nemaju cinične junake, što je bila karakteristika praške i beogradske urbane škole. Oni nisu naivni u odnosu na sistem ali mu se ne opiru suštinski niti pokazuju nepoverenje.

Kad je reč o upotrebi muzike u filmu, ona je prisutna wall-to-wall. Na soundtracku je široka ponuda pesama od Bijelog dugmeta i Idola do Zane i Peđe D’Boya. Pa ipak ključne i najuspelije scene su zapravo kadar sekvence kada se brigadirska pesma povede a capella u kadru i oba slučaja se transformiše u aktuelni pop hit. Ta dva kadra sa samog početka i sa samog kraja pokazuju da je Puhlovski bio reditelj snažnog rukopisa, što na kraju nažalost nije uspeo i da pokaže na duže staze u kinematografiji. 

* * 1/2 / * * * *