Pogledao sam LOST RIVER, rediteljski prvenac Ryana Goslinga i mislim da je Warner Bros pokazao koliko ozbiljno računa na njega kao glumca kada mu je dozvolio da snimi ovo iživljavanje, barem utoliko što ga je otkupio za disribuciju koja se nikada nije desila.
Goslinga je lako optužiti za pogrešno razumevanje poslednjih nekoliko decenija art house filma, ali ga treba i pohvaliti što se opredelio za fetišizaciju narativno i vizuelno ekspresivnih reditelja.
LOST RIVER u pogledu priče, ideje, i opšte bilo koje supstance nema šta da ponudi osim Goslingovih neuspešnih pokušaja da malo bude Lynch a malo Refn. Međutim, unutar opšteg besmisla i pretenzije bez pokrića kojima odiše ovo ostvarenje, krije se i jedna vrlo krupna vrlina. Naime, Goslingov film je svakakav ali mu se jedno ne može osporiti - mišićavo je realizovan, sa jako energičnom inscenacijom i maksimalno iskorišćenim talentima Noeovog DPa Benoit Debiea.
U tom pogledu, Gosling na nivou pojedinačnih scena pokazuje da zna šta da traži od ekipe, i koliko god sve ovo podsećalo na Lyncha, ono što mu se ne može osporiti jeste to da režira ubedljivo, silovito na mikroplanu i da zna šta da traži od sardnika. Stoga, ovaj film je vrlo lako otpisati kao nešto negledljivo, ali u njemu se krije neko ko zapravo zna da režira. Voleo bih da vidim Goslinga kako opet režira, u ovom trenutku čak možda i pre nego kako glumi. Ali isto tako voleo bih da ga vidim kako radi u znatno kontrolisanijim uslovima. Nažalost, LOST RIVER nije ona vrsta debija koji obećava kakav je bio GONE BABY GONE, ali u njemu svakako ima nešto što možda nije za gledaoce ali jeste zanimljivo za profesionalce.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment