ШПИОН

Pogledao sam ШПИОН Alekseja Andrijanova, ekranizaciju romana Borisa Akunjina u produkciji Nikite Mihalkova. Kao celina, ШПИОН ima dosta problema, pre svega na nivou dramaturgije, možda zato što je uporedo sa filmom nastajala i televizijska serija. Od dramaturških problema najviše se ističe antiklimaktično finale u kome se bez velike tenzije prepliću Akunjinovo paraistorijsko tkanje i istorijske činjenice.

Ono što je međutim sveže i dobro u ovom filmu dovoljno je jako da se nametne kao prilično atipičan WW2 film. Aleksandrovljeva režija je vrlo korektna, daleko od spektakularne ali dovoljno mišićava i efikasna, i uglavnom uspešno priktiva televizijske korene ovog projekta. Zatim, Danila Kozlovski je izvanredan u glavnoj ulozi boksera-tajnog agenta Dorina a Fjodor Bondarčuk je prilično solidan kao njegov starešina i sidekick.

Ipak, naročitu pažnju u okviru žanra zalsužuje maštoviti detalj da se u filmu pojavljuju aparati bondovskog tipa kakvi u vreme dešavanja nisu postojali, ali jesu mogli postojati, neke instalacije poput televizije zatvorenog kola i neke kenadamovske instalacije. Nažalost, ta dimenzija se u filmu ne razvija ali je to detalj koji se nije javljao često kroz tradiciju filmova o Drugom svetskom ratu, a naročito je redak u savremenim filmovima. Da je ШПИОН prerastao u bondovsku franšizu, verovatno bi se taj element više razrađivao.

Pored poigravanja tehnikom kroz koje se ШПИОН približava savremenoj publici, svakako je zanimljivo i ideološko poigravanje. Naime, u mihalkovljevskom stilu mešaju se belogardejska i staljinistička tradicija, a Staljnove čistke date su diskretno, kao jedno sporedno obeležje vremena. Štaviše, jedna čistka koja kaći glavne junake proizilazi iz dezinformacije koju Staljinu plasiraju strani agenti.

To istorijsko pomirenje dato je u stilizovanoj, žanrovskoj celini i šteta je što ШПИОН nije imao kapacitet za internacionalni crossover. 

* * 1/2 / * * * *