Pogledao sam poslednji film Fritz Langa DIE 1000 AUGEN DER DR. MABUSE.
U ovom završnom filmu, istoričari filma Langov come back posle nekoliko razočaravajućih posleratnih naslova u kojima se bavio temama i ambijentima gde njegov talenat nije mogao doći do izražaja.
Poslednji MABUSE je Langov povratak na tematski i stilski krug koji ga je učinio poznatim, to je tema manipulacije, psihičke nestabilnosti, paranoje, neobičnih ambijenata, višeslojnih zapleta... Štaviše, iako sam Mabuse nije junak ovog filma, Lang se nadovezuje na svoje početne uspehe sa Mabuseom koga su kasnije mnogi tumačili jednim iracionalnim predviđanjem demona nacizma u Nemačkoj.
u ovom filmu je glavni negativac neko ko kopira Mabuseov sistem rada kako bi zastrašio svet, neko ko je naslednik, reklo bi se neomabuzeovac, što bi se u pšrincipu moglo čitati i kao neonacista. Infrastruktura koja omogućuje neo-Mabuseu da čini zlodela jeste hotel čiju su gradnju počeli nacisti.
Sama tema nadzora i kamera vezana je sa temom nacizma jer je hotel počet 1944. i kako se u filmu kaže, nacisti su ga gradili tako da bi mogli da nadziru stanare. Boravak u toj represivnoj strukturi, reklo bi se Represivnom Hotelu, čini to zdanje likom za sebe.
Na nivou simbola, Langova priča je jasna, strukture nasleđene od nacista omogućuju pojavu neo-nacvizma ili drugog oblika poretka tog tipa koji bi se njima služio. Neonacizam je u to gvreme, ovaj film je iz 1960. dakle neposredno posle rata, još uvek bio vrlo prisutna tema u repertoarskom filmu. U tom smislu, čini se da tema nacizma funkcioniše ne samo kao langova opsesija nego i kao legitimna repertoarska atrakcija. Uostalom, THE QUILLER MEMORANDUM nekoliko godina kasnije nudi još paranoidniju, reklo bi se podjednako ekspresionističku sliku razgranataog neonacizma u Zapadnoj Nemačkoj.
Ono što se od Langa kao jednog tradicionalnog inovatora nije očekivalo, to je da će njegov film delovati tako staromodno u stilskom smislu. Nažaliost, čini se da sam Lang pred kraj karijere nije bio sposoban da adekvatno i moderno primeni VLASTITE inovacije, i dok su žanrovski reditelji u tom trenutku već radili zanimljive stvari pod njegovim uticajem, on je delovao izuzetno staromodno.
Po svojoj statičnosti, u većem delu trajanja, ovaj film izgleda kao neki marginalniji krimić iz četrdesetih i razlikuje se po tome što za razoliku od noir naslova tog tipa ima veći budžet i ambcioznije setove. Međutim, u suštini, rediteljski postupak je vrlo arhaičan, štop se prenosi i na scenario koji je konfuzan i epizodičan. Naravno, ubrzo će pre svega kod Italijana a potom i kod nekih američkih reditelja poput De Palme (pa i kod samog Hitchcocka) izvesna iracionalnost u scenariju igrati ulogu, međutim u poslednjem Langovom filmu, iracionalnost je bliža nedorađenosti nego ekspresionizmu.
Ovaj film je sasvim pristojan i interesantan za gledanje, ali nije na nivou koji bi trebalo da ima Langov testament. Niz refrenci na vlastiti opus pokazuje da ga je i Lang koncipirao kao rekapitulaciju vlastite karijere.
Ljubiteljima jugoslovenskog filma je interesantno da glavni glumac iz ovog filma Peter Van Eyck, Nemac iz brojnih holivudskih filmova, ali i evropskih naslova, samo tri godine posle rada sa Langom u Jugoslaviji snima film OSTRVA Jovana Živanovića, sa Elke Sommer.
* * / * * * *
U ovom završnom filmu, istoričari filma Langov come back posle nekoliko razočaravajućih posleratnih naslova u kojima se bavio temama i ambijentima gde njegov talenat nije mogao doći do izražaja.
Poslednji MABUSE je Langov povratak na tematski i stilski krug koji ga je učinio poznatim, to je tema manipulacije, psihičke nestabilnosti, paranoje, neobičnih ambijenata, višeslojnih zapleta... Štaviše, iako sam Mabuse nije junak ovog filma, Lang se nadovezuje na svoje početne uspehe sa Mabuseom koga su kasnije mnogi tumačili jednim iracionalnim predviđanjem demona nacizma u Nemačkoj.
u ovom filmu je glavni negativac neko ko kopira Mabuseov sistem rada kako bi zastrašio svet, neko ko je naslednik, reklo bi se neomabuzeovac, što bi se u pšrincipu moglo čitati i kao neonacista. Infrastruktura koja omogućuje neo-Mabuseu da čini zlodela jeste hotel čiju su gradnju počeli nacisti.
Sama tema nadzora i kamera vezana je sa temom nacizma jer je hotel počet 1944. i kako se u filmu kaže, nacisti su ga gradili tako da bi mogli da nadziru stanare. Boravak u toj represivnoj strukturi, reklo bi se Represivnom Hotelu, čini to zdanje likom za sebe.
Na nivou simbola, Langova priča je jasna, strukture nasleđene od nacista omogućuju pojavu neo-nacvizma ili drugog oblika poretka tog tipa koji bi se njima služio. Neonacizam je u to gvreme, ovaj film je iz 1960. dakle neposredno posle rata, još uvek bio vrlo prisutna tema u repertoarskom filmu. U tom smislu, čini se da tema nacizma funkcioniše ne samo kao langova opsesija nego i kao legitimna repertoarska atrakcija. Uostalom, THE QUILLER MEMORANDUM nekoliko godina kasnije nudi još paranoidniju, reklo bi se podjednako ekspresionističku sliku razgranataog neonacizma u Zapadnoj Nemačkoj.
Ono što se od Langa kao jednog tradicionalnog inovatora nije očekivalo, to je da će njegov film delovati tako staromodno u stilskom smislu. Nažaliost, čini se da sam Lang pred kraj karijere nije bio sposoban da adekvatno i moderno primeni VLASTITE inovacije, i dok su žanrovski reditelji u tom trenutku već radili zanimljive stvari pod njegovim uticajem, on je delovao izuzetno staromodno.
Po svojoj statičnosti, u većem delu trajanja, ovaj film izgleda kao neki marginalniji krimić iz četrdesetih i razlikuje se po tome što za razoliku od noir naslova tog tipa ima veći budžet i ambcioznije setove. Međutim, u suštini, rediteljski postupak je vrlo arhaičan, štop se prenosi i na scenario koji je konfuzan i epizodičan. Naravno, ubrzo će pre svega kod Italijana a potom i kod nekih američkih reditelja poput De Palme (pa i kod samog Hitchcocka) izvesna iracionalnost u scenariju igrati ulogu, međutim u poslednjem Langovom filmu, iracionalnost je bliža nedorađenosti nego ekspresionizmu.
Ovaj film je sasvim pristojan i interesantan za gledanje, ali nije na nivou koji bi trebalo da ima Langov testament. Niz refrenci na vlastiti opus pokazuje da ga je i Lang koncipirao kao rekapitulaciju vlastite karijere.
Ljubiteljima jugoslovenskog filma je interesantno da glavni glumac iz ovog filma Peter Van Eyck, Nemac iz brojnih holivudskih filmova, ali i evropskih naslova, samo tri godine posle rada sa Langom u Jugoslaviji snima film OSTRVA Jovana Živanovića, sa Elke Sommer.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment