Pogledao sam THE HANDMAID'S TALE Volkera Schlondorffa, ekranizaciju romana Margaret Atwood po scenariju Harolda Pintera, koja se može smatrati pretečom Cuaronovog CHILDREN OF MEN, baziranog na romanu PD Jamesa. Roman Margared Atwood je izašao pre Jamesovog tako da je ovo u svakom smislu preteča.
Ova dva filma dele mnogo više od premise o antiutopijskom svetu u kome su ljudi postali neplodni. Naime, ova dva filma postavljaju sličnu temu u opuse dva slična reditelja-u sličnoj poziciji. Naime, i Cuaron i Schlondorff su doseljenici u Holivud i obojica su snimili ove filmove u fazi kada su bili smatrani svežim vizionarima i kada su im producenti dopuštali da radeći na ničijoj zemlji između indie filma i major filma pokušaju transformaciju žanra. Dakle, obe ove priče sa sličnom pemisom potpisali su autori u fazi pokušaja da uče Amerikance filmu.
U tom pokušaju, Cuaron je uspešniji pošto je njegov film pored neočekivane serioznosti i angažovanosti premise bio i tehnički inovativan pa je odjeknuo više dok je Schlondorff potpuno zanemario pokušaj ikakvog vizuelnog ili tehničkog pomeranja i sklopio film koji je u vizuelnom ili tehničkom smislu čak pitomiji od nekih njegovih nemačkih naslova.
Pa ipak i Schlondorffov film su radili vrhunski profiji te epohe - scenario je napisao Harold Pinter, muziku Ryuichi Sakamoto a od zvezda igraju Robert Duvall, Faye Dunaway i Aidan Qinn. Ipak, uprkos tim mejnstrim imenima, Schlondorff je snimio par exellence politički film, feminističku fantastiku a pročišćenost političkog filma podvlači vrlo flah stilizacija "bliske budućnosti" u Americi, posle blage apokalipse.
Štaviše, ako imamo u vidu da je ovo film iz 1990. dakle produžetak osamdeseteih, apokalipsa i tiranija oličeni u crnim službenim kolima i uniformma više liče na nekog Carpentera nego na 1984. Ipak, na svu sreću, ovo nije ona vrsta apokalipse u kojoj se ljudi odmah obuku u kožu i ošišaju na čiroki frizuru.
Natasha Richardson igra ženu kadru da začne koju su uhvatile represivne vlasti pseudofašističke ržave Gilead nastale na tlu SAD, kada je pokušavala da pobegne preko granice. Pošto su zbog rata i zagađenja žene masovno postale sterilne, ona biva odvedena u internat u kome se podučavaju žene zadužene da rađaju decu privilegovanim članovima društva čije su supruge sterilne. Čitav sistem ovih surogat-majki je zasnovan na pseudo-religijskom konceptu i po dolasku u kuću, ona je suočena sa nizom specifičnih pravila, pohotnim domaćinom i njegovom sterilnom ženom.
Atwood je u ovu antiutopijsku žanrovsku priču integrisala niz feminističkih teza i jasnu kritiku određenih društvenih formacija koje u određenim društvenim okolnostima bivaju dovedene do ekscesa. Međutim, upravo korz eksces ona jasno pokušava da kritikuje mirnodopsku formu tih konvencija. Isto tako, u toj priči, kako ju j Pinter adaptirao, svakako se nalazi uzbudljiv film, uprkos njegovim vrlo teatralnim zahvatima, pre svega na nivou melodije dijaloga.
Priča smeštena u budućnost u kojoj su vođe inspirisane Hitlerovom maksimom da je najmoćnij oružje Trećeg Rajha materica nemačke žene, povlači određene paralele sa Cameronovim TERMINATORom u kome je sama suština zapleta vezana za pol glavne junakinje. Naravno, za razliku od istorijske uloge materice Sarahe Connor, Atwood insistira na borbi za aistoričnu i apolitičnu poziciju ženine sposobnosti da rađa.
Međutim, sam Schlondorff kao da ne želi da iz te priče stvori punokrvan film sa emotivnim efektom i interesantnom vizuelnošću već ga namerno ostavlja praznim i nezaokruženim. To bi možda moglo da prođe u evropskom filmu, ali TALE je ipak američki film, igran na vrlo konvencionalan način i reklo bi se da ta konvencionalna metod gluma još više otvara taj problem polovičnosti. Ako imamo u vidu da je Sclondorff u filmu PALMETTO pokazao da uime da snimi visokooktanski noir sa snažnim emotivnim efektom, pre bih rekao da mu je taj hladnokrvni postupak bio namera ili barem ustupak nedovoljnom budžetu.
Uprkos tome, čini mi se da maštovitom i strpljivom gledaocu ovaj film može biti vrlo interesantan. Uostalom, kada fašisti, slični negativcima iz V FOR VENDETTA, dođu na vlast, za sebe ipak sačuvaju klub koji podseća na vreme razvrata i u njemu se slušaju Fine Young Cannibals.
* * 1/2 / * * * *
Ova dva filma dele mnogo više od premise o antiutopijskom svetu u kome su ljudi postali neplodni. Naime, ova dva filma postavljaju sličnu temu u opuse dva slična reditelja-u sličnoj poziciji. Naime, i Cuaron i Schlondorff su doseljenici u Holivud i obojica su snimili ove filmove u fazi kada su bili smatrani svežim vizionarima i kada su im producenti dopuštali da radeći na ničijoj zemlji između indie filma i major filma pokušaju transformaciju žanra. Dakle, obe ove priče sa sličnom pemisom potpisali su autori u fazi pokušaja da uče Amerikance filmu.
U tom pokušaju, Cuaron je uspešniji pošto je njegov film pored neočekivane serioznosti i angažovanosti premise bio i tehnički inovativan pa je odjeknuo više dok je Schlondorff potpuno zanemario pokušaj ikakvog vizuelnog ili tehničkog pomeranja i sklopio film koji je u vizuelnom ili tehničkom smislu čak pitomiji od nekih njegovih nemačkih naslova.
Pa ipak i Schlondorffov film su radili vrhunski profiji te epohe - scenario je napisao Harold Pinter, muziku Ryuichi Sakamoto a od zvezda igraju Robert Duvall, Faye Dunaway i Aidan Qinn. Ipak, uprkos tim mejnstrim imenima, Schlondorff je snimio par exellence politički film, feminističku fantastiku a pročišćenost političkog filma podvlači vrlo flah stilizacija "bliske budućnosti" u Americi, posle blage apokalipse.
Štaviše, ako imamo u vidu da je ovo film iz 1990. dakle produžetak osamdeseteih, apokalipsa i tiranija oličeni u crnim službenim kolima i uniformma više liče na nekog Carpentera nego na 1984. Ipak, na svu sreću, ovo nije ona vrsta apokalipse u kojoj se ljudi odmah obuku u kožu i ošišaju na čiroki frizuru.
Natasha Richardson igra ženu kadru da začne koju su uhvatile represivne vlasti pseudofašističke ržave Gilead nastale na tlu SAD, kada je pokušavala da pobegne preko granice. Pošto su zbog rata i zagađenja žene masovno postale sterilne, ona biva odvedena u internat u kome se podučavaju žene zadužene da rađaju decu privilegovanim članovima društva čije su supruge sterilne. Čitav sistem ovih surogat-majki je zasnovan na pseudo-religijskom konceptu i po dolasku u kuću, ona je suočena sa nizom specifičnih pravila, pohotnim domaćinom i njegovom sterilnom ženom.
Atwood je u ovu antiutopijsku žanrovsku priču integrisala niz feminističkih teza i jasnu kritiku određenih društvenih formacija koje u određenim društvenim okolnostima bivaju dovedene do ekscesa. Međutim, upravo korz eksces ona jasno pokušava da kritikuje mirnodopsku formu tih konvencija. Isto tako, u toj priči, kako ju j Pinter adaptirao, svakako se nalazi uzbudljiv film, uprkos njegovim vrlo teatralnim zahvatima, pre svega na nivou melodije dijaloga.
Priča smeštena u budućnost u kojoj su vođe inspirisane Hitlerovom maksimom da je najmoćnij oružje Trećeg Rajha materica nemačke žene, povlači određene paralele sa Cameronovim TERMINATORom u kome je sama suština zapleta vezana za pol glavne junakinje. Naravno, za razliku od istorijske uloge materice Sarahe Connor, Atwood insistira na borbi za aistoričnu i apolitičnu poziciju ženine sposobnosti da rađa.
Međutim, sam Schlondorff kao da ne želi da iz te priče stvori punokrvan film sa emotivnim efektom i interesantnom vizuelnošću već ga namerno ostavlja praznim i nezaokruženim. To bi možda moglo da prođe u evropskom filmu, ali TALE je ipak američki film, igran na vrlo konvencionalan način i reklo bi se da ta konvencionalna metod gluma još više otvara taj problem polovičnosti. Ako imamo u vidu da je Sclondorff u filmu PALMETTO pokazao da uime da snimi visokooktanski noir sa snažnim emotivnim efektom, pre bih rekao da mu je taj hladnokrvni postupak bio namera ili barem ustupak nedovoljnom budžetu.
Uprkos tome, čini mi se da maštovitom i strpljivom gledaocu ovaj film može biti vrlo interesantan. Uostalom, kada fašisti, slični negativcima iz V FOR VENDETTA, dođu na vlast, za sebe ipak sačuvaju klub koji podseća na vreme razvrata i u njemu se slušaju Fine Young Cannibals.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment