Pogledao sam IDIOCRACY Mike Judgea sa velikim zakašnjenjem. Reč je o simpatičnoj satiričnioj komediji o glupacima koji su zavladali Amerikom zato što su bili virilniji od pametnih i 2500. godine su konačno prevladali.
Glavni junak film je vojnik prosečnih intelektualnih mogućnosti koga zamrznu radi eksperimenta i zaborave. On se budi 2505. godine i ispostavlja se da je najpametniji čovek na svetu.
IDIOCRACY po konceptu liči na Woody Allenov SLEEPER, međutim, naravno, pristupi humoru su različiti, iako je u oba slučaja reč o satairičnom prilazu budućnosti.
Ono što je u samoj strukturi humora interesantno jeste to da Judge satirički prilazi vladavini glupaka koristeći njihove gluposti kao osnovni izvor humora ali ono što se dešava u većini slučajeva uglavnom može biti smešno upravo ljubiteljima glupljeg i grubljeg humora. Tako, recimo, Judge ima scenu u kojoj glupšak gleda neku komediju za glupake i naravno ona je groteskna, smešna zato što uopšte nije smešna, međutim, u samoj suštini nije mnogo daleko od Judgeovog humora.
Isto tako, kako film odmiče, prezir prema glupacima se gubi i na kraju iz njih izbija humanost koja čini da antiutopijski svet na koji Judge upozorava, uprkos svojoj ekstremnosti nekako postane prihvatljiv. Slična kao i sa Beavisom i Buttheadom čija je humoristička funkcija jasna, na kraju se ispostavilo da je ova serija više poslužila za senzibilizaciju javnosti prema stvarnim Beavisima i Buttheadima, nego što je išta promenila.
U tom smislu, ciljna grupa filma IDIOCRACY svakako su oni koje sam Judge matra glupljim delomm publike, a sam film nema dovoljan pedagoški impact da na njih utiče.
To ne proističe samo iz Judgeovoe okrenutosti gross out humoru nego i iz ironije koja postoji ne samo u priči već i u njegovom odnosu prema junacima i idejnosti filma.
Kad je reč o samom prikazu budućnosti, interesantno je da su crnci i druge manjine vrlo zastupljeni, i da štaviše, Judge insistira na tome kako će neki etnički stereotipi u svetu glupih postati dominantan kulturni model. To bi se moglo smatrati, uslovno rečeno, rasističkim. Koliko god je u filmu CITY OF EMBER bilo upadljivo odsustvo ne-belaca u podzemnom gradu koji čuva narod od apokalipse, toliko je ovde glupost poistovećena jednim delom i sa manjinama.
U suštini, naravno, film kao što je IDIOCRACY ne bi ni podsticao na ovu vrstu analize da ga Judge nije postavio tako pretenciozno i da filmm u međuvremenu nije stekao neku vrstu kultnog statusa i oreol žrtve ozloglašenog Foxa.
Gledan samo kao reperetoarski film, IDICRACY je dinamičan, sporadično vrlo duhovit, sa lepim dizajnom antiutopijske budućnosti i rediteljskim rešenjima koja ga čine koherentnim.
Nažalost, Judgeova ironija u pristupu priči i likovima čini da film ne dobije neki naročit magnetizam i da ne vetzuje gledaoca. Naprosto, Luke Wilson i njegov karakter su suviše neupečatljivi da bi držali pažnju. Maya Rudolph je s druge strane znatno življa kao leading lady i šteta je što joj Luke uglavnom ne parira.
Rekao bih da je apatičnost glavnog junaka znak Judgeove pretencioznosti i koketiranja sa indie filmom.
Iako mislim da je ovaj film mogao imati pristojan uspeh upravo među onima koje kritikuje, Fox ga nije ambicioznije distribuirao. Jasno je da je Fox na neki način prepoznao Judgeovu pretenziju, čak bih rekao da to što nije pušten ljubiteljima glupe komedije predstavlja potesku pravdu za ovaj interesantan ali nezaokružen film.
* * 1/2 / * * * *
Glavni junak film je vojnik prosečnih intelektualnih mogućnosti koga zamrznu radi eksperimenta i zaborave. On se budi 2505. godine i ispostavlja se da je najpametniji čovek na svetu.
IDIOCRACY po konceptu liči na Woody Allenov SLEEPER, međutim, naravno, pristupi humoru su različiti, iako je u oba slučaja reč o satairičnom prilazu budućnosti.
Ono što je u samoj strukturi humora interesantno jeste to da Judge satirički prilazi vladavini glupaka koristeći njihove gluposti kao osnovni izvor humora ali ono što se dešava u većini slučajeva uglavnom može biti smešno upravo ljubiteljima glupljeg i grubljeg humora. Tako, recimo, Judge ima scenu u kojoj glupšak gleda neku komediju za glupake i naravno ona je groteskna, smešna zato što uopšte nije smešna, međutim, u samoj suštini nije mnogo daleko od Judgeovog humora.
Isto tako, kako film odmiče, prezir prema glupacima se gubi i na kraju iz njih izbija humanost koja čini da antiutopijski svet na koji Judge upozorava, uprkos svojoj ekstremnosti nekako postane prihvatljiv. Slična kao i sa Beavisom i Buttheadom čija je humoristička funkcija jasna, na kraju se ispostavilo da je ova serija više poslužila za senzibilizaciju javnosti prema stvarnim Beavisima i Buttheadima, nego što je išta promenila.
U tom smislu, ciljna grupa filma IDIOCRACY svakako su oni koje sam Judge matra glupljim delomm publike, a sam film nema dovoljan pedagoški impact da na njih utiče.
To ne proističe samo iz Judgeovoe okrenutosti gross out humoru nego i iz ironije koja postoji ne samo u priči već i u njegovom odnosu prema junacima i idejnosti filma.
Kad je reč o samom prikazu budućnosti, interesantno je da su crnci i druge manjine vrlo zastupljeni, i da štaviše, Judge insistira na tome kako će neki etnički stereotipi u svetu glupih postati dominantan kulturni model. To bi se moglo smatrati, uslovno rečeno, rasističkim. Koliko god je u filmu CITY OF EMBER bilo upadljivo odsustvo ne-belaca u podzemnom gradu koji čuva narod od apokalipse, toliko je ovde glupost poistovećena jednim delom i sa manjinama.
U suštini, naravno, film kao što je IDIOCRACY ne bi ni podsticao na ovu vrstu analize da ga Judge nije postavio tako pretenciozno i da filmm u međuvremenu nije stekao neku vrstu kultnog statusa i oreol žrtve ozloglašenog Foxa.
Gledan samo kao reperetoarski film, IDICRACY je dinamičan, sporadično vrlo duhovit, sa lepim dizajnom antiutopijske budućnosti i rediteljskim rešenjima koja ga čine koherentnim.
Nažalost, Judgeova ironija u pristupu priči i likovima čini da film ne dobije neki naročit magnetizam i da ne vetzuje gledaoca. Naprosto, Luke Wilson i njegov karakter su suviše neupečatljivi da bi držali pažnju. Maya Rudolph je s druge strane znatno življa kao leading lady i šteta je što joj Luke uglavnom ne parira.
Rekao bih da je apatičnost glavnog junaka znak Judgeove pretencioznosti i koketiranja sa indie filmom.
Iako mislim da je ovaj film mogao imati pristojan uspeh upravo među onima koje kritikuje, Fox ga nije ambicioznije distribuirao. Jasno je da je Fox na neki način prepoznao Judgeovu pretenziju, čak bih rekao da to što nije pušten ljubiteljima glupe komedije predstavlja potesku pravdu za ovaj interesantan ali nezaokružen film.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment