Podsetio sam se filma TRENER Puriše Đorđevića. To je jedan od najbizarnijih filmskih incidenata u istoriji SFRJ kinematografije. Naime, na pulskom festivalu, sam Puriša se odrekao tog filma i sam priznao da je loš. Posle njega snimio je još jedan film a potom je napravio pauzu od skoro dvadeset godina do filma TANGO JE TUŽNA MISAO KOJA SE PLEŠE.
Bez namere da zvučim cinično prema Puriši, meni TRENER svakako ne spada među njegove slabije filmove. Doduše, sasvim je moguće da ja ne razumem njegovu poetiku na pravi način. Istoričari filma generalno smatraju da su najbolji Purišini radovi vezani za Drugi svetski rat i da je njegov kanonski opus vezan za neobični lirski prikaz rata.
TRENER je u suštini sportski film, fudbalska priča propuštena kroz vizuru Purišinog apsurdnog i često infantilnog pristupa u svim ravnima, od scenarija do kadriranja i montaže. Kao i većina Purišinih filmova, TRENER naizmenično igleda kao legitiman arty film i smejanje publici u lice. No, ukoliko se to toleriše Godardu zašto ne bi i Puriši.
Ono što je interesantno u celoj priči jeste Purišin vrlo pesimističan i ciničan prilaz fudbalu. Naime, Puriša je poznat kao veliki ljubitelj fudbala i otud ne čudi da je izabrao ovu temu. Međutim, njegov prikaz fudbala je mračan, što ga čini aktuelnim i danas. Fudbalom dakle vladaju sumnjivi političari i privrednici, igračima se trguje kao da su stoka, utakmice se nameštaju, unutar sistema je potpuna hipokrizija, primat nad igrom na svim nivoima preuzima novac. Iako se u filmskom smislu, TRENER ne može smatrati naročito relevantnim u intrenacionalnim okvirima, domenu naslova koji nude kritički pogled na sport, u čisto ideološkom smislu,. svakako da zauzima svoje mesto i u svetskim okvirima. Pored lokalnog motiva socijalističkih rukovodilaca i njihove umešanosti u stvari koje ne poznaju, na planu ideologije sporta, interesantan movtiv je uticaj kulta sportske prognoze na igru. Danas, kad su kladionice ne samo sponzori klubova već često i vlasnici, ova tema deluje vizionarski.
Nažalost, interesantna ideološka postavka i neka kvalitetna rešenja oličena ne samo kroz efektnu, retku glavnu ulogu Tanasija Uzunovića nego i kroz sporadično vrlo kultivisano snimanje monumentalnih fudbalskih stadiona čija arhitektura deluje izuzetno filmično. Međutim, film je, kao i uvek kod Puriše opterećen nizom besmislenih rešenja i scena. Te besmislice čine da se ovaj film teško kome može preporučiti osim najzagriženijim ljubiteljima fudbala.
To je prava šteta pošto se retko sreće film u kome glavni junak, srpski trener, oseća grižu savesti što odlazi da radi u Nemačkoj, pošto mu je otac ubijen kao zarobljenik u Dahauu. Da, it's that kinky. Očigledno da Purišina sećanja na rat nisu izbledela čak ni u ovoj savremenoj temi.
Na špici se mogu naći neka vrlo zanimljiva imena. Među asistentima režije su David Albahari i "oskarovac" Čedomir Kolar. Među konsultantima su naš čuveni fudbaler Petar "Radi" Radenković i trener Gojko Zec.
Gojko Zec je inače čovek sa filmskom biografijom. Ne njegovu preporuku je Radovan Karadžić posećivao fudbalere Crvene Zvezde kada su bili u krizi formei savetovao ih o dughovnoj ravnoteži i ishrani. Za Zeca je postojao i trač da je homosekuslaca što su navijači Partizana ovekovečili i u pesmi "Zvezda ima dva pedera-direktora i trenera" da bi na kraju život skončao kao žrtva misterioznog ubistva u Africi, za koje neki kažu da je ritualno.
Fudbalske scene su solidno realizvane, snimljena je igra i glumci koji učestvuju u njoj, dok su pune tribine snimane tokom pravih utakmica. Ako imamo u vidu wire fu preterivanja iz serijala GOAL, ovaj old school pristup deluje okrepljujuće.
Najsmešnije od svega je to što je TRENER po svojoj strukturi zapravo vrlo racionalno i tradicionalno postavljen sportski film i što bi u rukama iole pribranijeg reditelja, to zapravo bila odlična sportska melodrama. TRENER je recimo film koji bi sjajo bilo rimejkovati, u nekom racionalnom maniru, pošto bi podsećao na ANY GIVEN SUNDAY. Čak ne bi okolnosti morale previše da se apdejtuju jer kako rekoh savremeni srpski fudbal dugo vuče korene svojih sistemskih bolesti. O konvencionalnosti scenarističke postavke, u najboljem smislu, govori činjenica da se film zaključuje velikom dramatičnom utkamicom kroz koju se razrešavaju sudbine likova.
Kada se sve ovo uzme u obzir, TRENER je daleko od Purišinog najgoreg filma. Što se mene tiče, to je njegov najinteresantniji film, najmanje prevaziđen gledano iz današnje vizure. Ipak, sasvim je razumljivo da imajući u vidu tendfencije jugoslovenskog filma te 1978. godine, kada je praška škola već u punom zamahu, Purišin spoj konvencionalne strukture i ideje sa prevaziđenim avangardnim rešenjima nije imao previše smisla.
* * 1/2 / * * * *
Bez namere da zvučim cinično prema Puriši, meni TRENER svakako ne spada među njegove slabije filmove. Doduše, sasvim je moguće da ja ne razumem njegovu poetiku na pravi način. Istoričari filma generalno smatraju da su najbolji Purišini radovi vezani za Drugi svetski rat i da je njegov kanonski opus vezan za neobični lirski prikaz rata.
TRENER je u suštini sportski film, fudbalska priča propuštena kroz vizuru Purišinog apsurdnog i često infantilnog pristupa u svim ravnima, od scenarija do kadriranja i montaže. Kao i većina Purišinih filmova, TRENER naizmenično igleda kao legitiman arty film i smejanje publici u lice. No, ukoliko se to toleriše Godardu zašto ne bi i Puriši.
Ono što je interesantno u celoj priči jeste Purišin vrlo pesimističan i ciničan prilaz fudbalu. Naime, Puriša je poznat kao veliki ljubitelj fudbala i otud ne čudi da je izabrao ovu temu. Međutim, njegov prikaz fudbala je mračan, što ga čini aktuelnim i danas. Fudbalom dakle vladaju sumnjivi političari i privrednici, igračima se trguje kao da su stoka, utakmice se nameštaju, unutar sistema je potpuna hipokrizija, primat nad igrom na svim nivoima preuzima novac. Iako se u filmskom smislu, TRENER ne može smatrati naročito relevantnim u intrenacionalnim okvirima, domenu naslova koji nude kritički pogled na sport, u čisto ideološkom smislu,. svakako da zauzima svoje mesto i u svetskim okvirima. Pored lokalnog motiva socijalističkih rukovodilaca i njihove umešanosti u stvari koje ne poznaju, na planu ideologije sporta, interesantan movtiv je uticaj kulta sportske prognoze na igru. Danas, kad su kladionice ne samo sponzori klubova već često i vlasnici, ova tema deluje vizionarski.
Nažalost, interesantna ideološka postavka i neka kvalitetna rešenja oličena ne samo kroz efektnu, retku glavnu ulogu Tanasija Uzunovića nego i kroz sporadično vrlo kultivisano snimanje monumentalnih fudbalskih stadiona čija arhitektura deluje izuzetno filmično. Međutim, film je, kao i uvek kod Puriše opterećen nizom besmislenih rešenja i scena. Te besmislice čine da se ovaj film teško kome može preporučiti osim najzagriženijim ljubiteljima fudbala.
To je prava šteta pošto se retko sreće film u kome glavni junak, srpski trener, oseća grižu savesti što odlazi da radi u Nemačkoj, pošto mu je otac ubijen kao zarobljenik u Dahauu. Da, it's that kinky. Očigledno da Purišina sećanja na rat nisu izbledela čak ni u ovoj savremenoj temi.
Na špici se mogu naći neka vrlo zanimljiva imena. Među asistentima režije su David Albahari i "oskarovac" Čedomir Kolar. Među konsultantima su naš čuveni fudbaler Petar "Radi" Radenković i trener Gojko Zec.
Gojko Zec je inače čovek sa filmskom biografijom. Ne njegovu preporuku je Radovan Karadžić posećivao fudbalere Crvene Zvezde kada su bili u krizi formei savetovao ih o dughovnoj ravnoteži i ishrani. Za Zeca je postojao i trač da je homosekuslaca što su navijači Partizana ovekovečili i u pesmi "Zvezda ima dva pedera-direktora i trenera" da bi na kraju život skončao kao žrtva misterioznog ubistva u Africi, za koje neki kažu da je ritualno.
Fudbalske scene su solidno realizvane, snimljena je igra i glumci koji učestvuju u njoj, dok su pune tribine snimane tokom pravih utakmica. Ako imamo u vidu wire fu preterivanja iz serijala GOAL, ovaj old school pristup deluje okrepljujuće.
Najsmešnije od svega je to što je TRENER po svojoj strukturi zapravo vrlo racionalno i tradicionalno postavljen sportski film i što bi u rukama iole pribranijeg reditelja, to zapravo bila odlična sportska melodrama. TRENER je recimo film koji bi sjajo bilo rimejkovati, u nekom racionalnom maniru, pošto bi podsećao na ANY GIVEN SUNDAY. Čak ne bi okolnosti morale previše da se apdejtuju jer kako rekoh savremeni srpski fudbal dugo vuče korene svojih sistemskih bolesti. O konvencionalnosti scenarističke postavke, u najboljem smislu, govori činjenica da se film zaključuje velikom dramatičnom utkamicom kroz koju se razrešavaju sudbine likova.
Kada se sve ovo uzme u obzir, TRENER je daleko od Purišinog najgoreg filma. Što se mene tiče, to je njegov najinteresantniji film, najmanje prevaziđen gledano iz današnje vizure. Ipak, sasvim je razumljivo da imajući u vidu tendfencije jugoslovenskog filma te 1978. godine, kada je praška škola već u punom zamahu, Purišin spoj konvencionalne strukture i ideje sa prevaziđenim avangardnim rešenjima nije imao previše smisla.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment