Reprizirao sam ČOVJEK KOJI JE VOLIO SPROVODE Zorana Tadića. Ovaj naslov spada u red Tadićevih metafizičkih krimića. Dakle, ovaj film je na liniji započetoj RITMOM ZLOČINA, u spoju sa oštrijom socijalnom kritikom koja jebila karakteristična za Tadićeve naslove poput SNA O RUŽI.
Nažalost, ni u ČOVJEKU, Tadić nije uspeo da ponovi uspeh RITMA ZLOČINA pre svega u domenu glume i atmosfere. Koliko god RITAM ZLOČINA stajao kao vanvremenski klasik, ako mu se u analizi oduzme ta aura koja krasi velike klasike (a to je da odaju utisak večite relevantnosti čak i u tehničkom smislu) - ipak nesumnjivo je reč o filmu koji je po svom vizuelnom konceptu a naročito glumi bio ne samo u skladu sa svojim vremenom već i ispred njega. Dok je u vizuelnom smislu taj film krasio dosledan minimalizam, gluma u njemu je bila neobično spontana sa tečno izgovorenim tekstom koji je pritom bio pinterovski sofisticiran.
Taj minimalizam se u kasnijim Tadićevim filmovima pretvarao u arhaičnost. Njegovi kadrovi su postali grubo sklopljeni i često jedva komptenetnti, bez naročitog osećaja za tempo, kako unutar kadra tako i u montaži.
Dok je u RITMU ZLOČINA, koncept dugih kadrova činio atmosferu, ovde nema koncepta, sve je zapravo vrlo konvencionalno snimljeno nego su kadrovi predugi ui odnosu na rezove pa zato deluje kao da je ovo film dugih kadrova. Sa tom tromošću u kadriranju i montaži, problem postoji i sa scenografijom koja je u većem delu filma bazirana na nekim starim ambijentima što silom temporalno izmešđta film bez ikakve svrhe,.
Ukoliko analizi toga temporalnog izmeštanja jedne hrvatske varošice dodamo i poludisidentski stav o progonu političkih neistzomišljenika posle rata, moguće je da da je Tadić želeo da stvori atmosferu nekakvog hrvatskog samoizgiona, unutrašnje emigracije, nekakve Stare Hrvatske koja nestaje.
Glavni junak filma je bibliotekar. Žanr kirimića je sam po sebi jako vezan za književnost. Literatura je ne samo osnov krimića već je vrlo često i ambijent u kome se krimići dešavaju vezan za književnike, knjige i sl. Međutim, junakova profesija bibliotekara zapravo nikada ne zaigra i knjige suštinski nemaju nikakvu ulogu što je dramaturški propust. Naravno, gledano iz vizure ruševina jugoslovnske kinematografije, lik zaposlen u biblioteci deluje čak i kao kreativno rešenje.
Ni sam RITAM ZLOČINA nije bio strukturiran kao suspense triler ali krimi zapet u njemu je stvarao neku vrstu nelagodne atmosfere i napetosti, možda čak bliže hororu nego krimiću. Ni ČOVJEK nije strukturiran kao suspense film ali u njemu krimi zaplet gotovo da nema apsolutno nikakvu svrhu pošto se čini da nimalo ne utiče na junake, i njegov uticaj se svodi na twist ending u kome se zapravo ispriča svrha tog podzapleta i zaključenje je dosta razočaravajuće.
Ivica Vidović, kao alumnus iz RITMA ZLOČINA nije ni blizu tog dometa. Spor je u igri, zajedno sa ostatkom ekipe.
Ta arhaičnost postupka na svim nivoima čini ovaj film ne samo deplasiranim u svoje vreme već bi se reklo i pretencioznim.
U tom smislu, jedini nevažan ali ubedljiv adut ovog filma jeste apartnost Tadićeve poetike u jugoslovenskim okvirima koja njegove vizije redovno činila simpatičnim i vrednim podrške.
* * / * * * *
Nažalost, ni u ČOVJEKU, Tadić nije uspeo da ponovi uspeh RITMA ZLOČINA pre svega u domenu glume i atmosfere. Koliko god RITAM ZLOČINA stajao kao vanvremenski klasik, ako mu se u analizi oduzme ta aura koja krasi velike klasike (a to je da odaju utisak večite relevantnosti čak i u tehničkom smislu) - ipak nesumnjivo je reč o filmu koji je po svom vizuelnom konceptu a naročito glumi bio ne samo u skladu sa svojim vremenom već i ispred njega. Dok je u vizuelnom smislu taj film krasio dosledan minimalizam, gluma u njemu je bila neobično spontana sa tečno izgovorenim tekstom koji je pritom bio pinterovski sofisticiran.
Taj minimalizam se u kasnijim Tadićevim filmovima pretvarao u arhaičnost. Njegovi kadrovi su postali grubo sklopljeni i često jedva komptenetnti, bez naročitog osećaja za tempo, kako unutar kadra tako i u montaži.
Dok je u RITMU ZLOČINA, koncept dugih kadrova činio atmosferu, ovde nema koncepta, sve je zapravo vrlo konvencionalno snimljeno nego su kadrovi predugi ui odnosu na rezove pa zato deluje kao da je ovo film dugih kadrova. Sa tom tromošću u kadriranju i montaži, problem postoji i sa scenografijom koja je u većem delu filma bazirana na nekim starim ambijentima što silom temporalno izmešđta film bez ikakve svrhe,.
Ukoliko analizi toga temporalnog izmeštanja jedne hrvatske varošice dodamo i poludisidentski stav o progonu političkih neistzomišljenika posle rata, moguće je da da je Tadić želeo da stvori atmosferu nekakvog hrvatskog samoizgiona, unutrašnje emigracije, nekakve Stare Hrvatske koja nestaje.
Glavni junak filma je bibliotekar. Žanr kirimića je sam po sebi jako vezan za književnost. Literatura je ne samo osnov krimića već je vrlo često i ambijent u kome se krimići dešavaju vezan za književnike, knjige i sl. Međutim, junakova profesija bibliotekara zapravo nikada ne zaigra i knjige suštinski nemaju nikakvu ulogu što je dramaturški propust. Naravno, gledano iz vizure ruševina jugoslovnske kinematografije, lik zaposlen u biblioteci deluje čak i kao kreativno rešenje.
Ni sam RITAM ZLOČINA nije bio strukturiran kao suspense triler ali krimi zapet u njemu je stvarao neku vrstu nelagodne atmosfere i napetosti, možda čak bliže hororu nego krimiću. Ni ČOVJEK nije strukturiran kao suspense film ali u njemu krimi zaplet gotovo da nema apsolutno nikakvu svrhu pošto se čini da nimalo ne utiče na junake, i njegov uticaj se svodi na twist ending u kome se zapravo ispriča svrha tog podzapleta i zaključenje je dosta razočaravajuće.
Ivica Vidović, kao alumnus iz RITMA ZLOČINA nije ni blizu tog dometa. Spor je u igri, zajedno sa ostatkom ekipe.
Ta arhaičnost postupka na svim nivoima čini ovaj film ne samo deplasiranim u svoje vreme već bi se reklo i pretencioznim.
U tom smislu, jedini nevažan ali ubedljiv adut ovog filma jeste apartnost Tadićeve poetike u jugoslovenskim okvirima koja njegove vizije redovno činila simpatičnim i vrednim podrške.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment