Pogledao sam BRUNO Larry Charlesa i moram priznati da sam se silno razočarao. Ne samo da Cohen i Charles ovog puta nisu uspeli da priđu intrigantnosti BORATa, nego scene deluju krajnje neubedljivo i samim tim su i znatno manje smešne. Naravno, sasvim je jasno šta su oni planirali da bude smešno, ali to je na kraju ispalo mahom samo besprizorno i nekako bezveze. Neubedljivost je svakako subjektivna kategorija, i na nju puno utiče i sam medijski prostor koji je u međuvremenu zauzeo Cohen. Međutim, BRUNO je morao biti film koji računa na to, i nudi rešenje kako da to prevaziđe. Sasvim je moguće da je ovaj film zanimljiviji nekome ko ne zna apsolutnio ništa o Cohenu. Ali, taj koji ne zna ništa o Cohenu, ne zna ništa ni o temama kojih se ovaj film dotiče te ga opet ne može razumeti.
Dakle, mislim da je BRUNO u lose-lose situaciji.
Ne mogu da kažem da se za vreme filma nisam smejao. Ali, to je bilo više reda radi, da ispoštujem Cohena, trud i ostatak gledalaca nego što mi je sad zaista bilo naročito smešno.
Ono što mi deluje kao jedna od zamki ovog filma to je utisak da se ovog puta sama ekipa dobro provodila na snimanju. Ima scena koje deluju da je na samom snimanju bilo ultrazabavno ali ta zabava se nije baš prenela i na publiku koja tone gleda uživo.
Kad je reč o homofobiji, svakako da ima osnova za takve otpužbe. Film tretira homoseksualnost kao nešto smešno i groteskno, ali na sve to - teško da će usrećiti i homofobe, pošto je taj humor toliko moronski da u suštini film ni nema neku ideološku agendu. Preoštro je reći da je film namerno homofoban, to je samo utisak, ali takav efekat proističe iz neosmišljenosti a ne iz neke namere.
Cohenov humor je uvek imao neku posebnu dimenziju, pre svega u političkom smislu. Toga ovde gotvo da nema. Ima sjajnih detalja, recimo kada Mel Gibsona zove Fuhrer ili uzme Meksikance da luže kao stolice i naziva ih Mexican chair people, ali u suštini, Cohenova prepoznatljiva pamet je izostala.
Ono što u filmu postoji to je gross out, snimljen pseudodokumentaristički, i to je manje više to, a od Charlesa i Cohena se očekivalo više.
* * / * * * *
Dakle, mislim da je BRUNO u lose-lose situaciji.
Ne mogu da kažem da se za vreme filma nisam smejao. Ali, to je bilo više reda radi, da ispoštujem Cohena, trud i ostatak gledalaca nego što mi je sad zaista bilo naročito smešno.
Ono što mi deluje kao jedna od zamki ovog filma to je utisak da se ovog puta sama ekipa dobro provodila na snimanju. Ima scena koje deluju da je na samom snimanju bilo ultrazabavno ali ta zabava se nije baš prenela i na publiku koja tone gleda uživo.
Kad je reč o homofobiji, svakako da ima osnova za takve otpužbe. Film tretira homoseksualnost kao nešto smešno i groteskno, ali na sve to - teško da će usrećiti i homofobe, pošto je taj humor toliko moronski da u suštini film ni nema neku ideološku agendu. Preoštro je reći da je film namerno homofoban, to je samo utisak, ali takav efekat proističe iz neosmišljenosti a ne iz neke namere.
Cohenov humor je uvek imao neku posebnu dimenziju, pre svega u političkom smislu. Toga ovde gotvo da nema. Ima sjajnih detalja, recimo kada Mel Gibsona zove Fuhrer ili uzme Meksikance da luže kao stolice i naziva ih Mexican chair people, ali u suštini, Cohenova prepoznatljiva pamet je izostala.
Ono što u filmu postoji to je gross out, snimljen pseudodokumentaristički, i to je manje više to, a od Charlesa i Cohena se očekivalo više.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment