PROLEĆE U JANUARU

Slično sportu i televizijska sezona kreće na jesen i zaključuje se na proleće, ali gledano kalendarski, RTS je iza sebe ostavio jednu od najupečatljivijih godina u protekle tri decenije.

Ako samo pobrojimo inovativne televizijske serije koje su donele nešto u našu kulturu – od serije  Pet  i njene ekscentričke dramaturgije, tvinpiksovskog  Duga moru  u kom je snimljena možda i najupečatljivija sekvenca ikada snimljena za našu televiziju (sekvenca  Unazad  u osmoj epizodi), pa završno sa  Grupom  u kojoj su se pojavili mladi autori i ponudili svoje viđenje kriminalističkog žanra i beogradskih pločnika, nema ni potrebe naglašavati gledanost i dugovečnost ostalih programa.

Pa ipak, završnica ovako upečatljive sezone desila se na  Drugom programu RTS-a 30. decembra  godine na izmaku.

Tada je, naime, prikazana televizijska drama u kojoj su studenti Fakulteta dramskih umetnosti ekranizovali komad Dušana Kovačevića  „Proleće u januaru"  iz kog su kasnije izrasli i njegov roman  Bila jednom jedna zemlja  i film  Podzemlje  Emira Kusturice.

Ovaj komad je u tom nizu nastao prvi i po mnogim elementima se razlikuje od filma, ali ključna premisa je ista.

Čovek drži svog prijatelja i grupu ilegalaca u podrumu i eksploatiše ih dugo pošto je Drugi svetski rat završen i nema više potrebe za skrivanjem.

Kada njegov prijatelj više ne može da izdrži boravak u podrumu izlazi na površinu i naleće na snimanje filma o svom životu što mu samo pojačava utisak da rat i dalje traje.

Kusturičin film i serija su ovu temu barokno razradili čitavim nizom detalja u ponudili su jednu raskošnu metaforu života u SFRJ.

Ratnici podzemlja 

Komad je svedeniji, i uprkos tome što onaj koji drži zatočenike u podrumu nije visoki funkcioner kao u filmu, slična su značenja Kovačevićeve zamisli.

mamo ljude u izolaciji kojima osobe koje ih eksploatišu stvaraju utisak da su u stalnom ratu i opasnosti.

Imamo naravno i razdvajanje onih koji su na površini i znaju kako svet zaista izgleda i onih koji su u podrumu i žive u iluzijama. I naravno rade za one gore.

Danas bi se možda ta tema mogla proširiti i na temu rijaliti programa kojom se Kovačeić inače i bavio u komadu  Život u tesnim cipelama  gde takođe imamo ljude koji su izolovani, s tim što je odnos inverziran – ranije je ključ bio izolacija, a sada je potpuna ekstrovertnost.

Oslobađanje

No, vratimo se starom komadu.

Kovačevićeva drama je aktuelnija nego ikad.

Filmovi  Parazit  Bong Jun-hoa i  Mi  Džordana Pila govore na maltene sličan način i savremenim okolnostima.

U filmu  Mi, ljudi zarobljeni u napuštenom tunelu, a začeti u ezoteričnom eksperimentu američke vlade, izlaze na površinu i dovode do masovnog nasilja.

Kod Bonga, ljudi iz nižih klasa i simbolički, pa i fizički izlaze iz podzemlja sa željom da preuzmu moć svojih gazda.

Kod Kovačevića imamo ljude koji su se sakrili od rata, a onda su nadalje lagani da se sukob nije završio.

Apokalipsa, sada

Sve tri priče završavaju apokaliptičnim događajima.

U Kusturičinom filmu se deo zemlje sa tim ljudima otcepi i odlazi nekuda od glavnine teritorije i glavnog toka istorije.

Kod Pila, to je krvava pobuna gde svaki čovek na površini ima svoju kopiju pod zemljom koja želi da preuzme njegovo mesto.

Kod Bonga se katastrofalno preokreću životi svih protagonista.

Novom ekranizacijom  Proleća u januaru, RTS je omogućio da naša kultura zauzme svoje zasluženo mesto u ovom dijalogu o podelama i odnosima dominacije i nepremostivih jazova koji se najbolje mogu prikazati pričama o onima gore i onima ispod.

Četvrt veka posle Kusturičinog  Podzemlja, Kovačevićava zamisao je i dalje validna i očituje se u nekim od najboljih svetskih filmova.

Ova televizijska drama je stoga došla u pravom trenutku da nas podseti na dela nastala kod nas koja su zapravo ispred svog vremena, i naravno na veličinu Dušana Kovačevića kao pisca.