GLAS

Ognjen Sviličić je ozbiljan mešetar stupidnog angažovanog art housea koji nastaje po našem regionu. Njegov film GLAS je sušta suprtotnost  Pavlovićevog filma MATER. Oba imaju formu kojom su hrvatski reditelji savršeno ovladali, a to su te male priče, kamera koja se vezuje za likove, fino estetizovane kadar-sekvence, priče i scene sa otvorenim krajem. 

Hrvatskim auotirma na filmu, kao i pop muzici se ne može osporiti da zaista sjajno uspevaju da ovladaju formama i da ih kasnije dodatno oblikuju lokalnom supstancom. 

U tom smislu i Sviličić je ovladao formom, GLAS lepo izgleda, vizuelno je dobro zamišljen, “mali” je ali ne iritira tim odsustvom velikog zamaha.

Problem nastupa što je priča toliko moronska da čak i ovako ograničen zahvat, u kom se ne može pogrešiti, uspeva da se pretvori u pretencioznu baljezgariju.

Dakle, osnovni Sviličićev problem, kao i inače, jeste u tome što taman kada sve dobri postavi krene sa nadogradnjom i tu se sve upropasti. Njegov glavni junak je dečko u zanimljivoj situaciji. Majka ga ostavlja u đačkom domu jer ide da radi na brodu. Ispostavlja se da je đački dom pod velikim uticajem Crkve i da se od ovog momka koji više nema odnos prema bogu nego što je ateista, očekuje da i on bude ponižan barem na nivou performativa.

Ali onda on, pošto kanališe autorovu zamisao da nas valjda šokira kreće da se ponaša ekstremno glupo i da kao ulazi u konflikt sa fundamentima vere tako što će osporavati njene performative. I dok ostali pokušavaju da mu objasne da je dovoljno samo da se ponaša normalno i tilerantno i da ne mora da veruje ako neće, on istrajava u glupostima i onda se tako film i završi.

Dakle, junak je budala, ali film nažalost nije o tome. Film je o tome kako je on pametan a ostali su budale.

To što je neko budala nije prepreka za uspeh, i to nam svedoči ovaj film, više ovsko sa strane nego iznutra. Ali, barem lepo izgleda. 

* * / * * * *