Alejandro Amenabar je očarao srpsku publiku svojim drugim filmom ABRE LOS OJOS na FESTu 19999. godine. Ove godine, dakle 21 kasnije, dolazi sa novim filmom MIENTRAS DURE LE GUERRA, i i to je delo u kom se ne vidi više ni trunka onog talenta zbog kog smo ga zavoleli.
Amenabarov novi film više izgleda onako kako zamišljam da će izgledati film Darka Bajića o Svetozaru Miletiću nego delo španskog žanrovskog velemajstora koji nam je doneo TESIS, ABRE LOS OJOS i LOS OTROS.
Ako je iko žrtva onog prokletstva “oskara” za strani film onda je to Amenabar, a da ironija bude veća njega nije sažvakala holivudska industrija već je on sam implodirao neprekidno radeći nešto što ga “zanima”.
Dok Mateo Gil autorski raste iz filma u film, Amenabar bez njega zastrašujuće stagnira. I ovog puta imamo priču iz vremena Španskog građanskog rata u kojoj paralelno pratimo dileme i sudbinu akademika Miguela de Unamuna i uspon Francisca Franca.
Ovo je film koji deluje kruto, staromodno, bavi se nečim što je zanimljivo više na nivu namere nego na ni nivou onoga što dobijamo na ekranu. U filmu nema skoro ničega dobrog, nema ničega savremenog, a naročito nema ničega autorskog, a tek nema ništa blizu onoga što bismo morali da dobijamo od Amenabara.
Sve u svemu ovo je jedna žalosna stvar koja će promicati televizijskim ekranima i ubrzo će biti zaboravljena.
No comments:
Post a Comment