MIENTRAS DURE LE GUERRA

Alejandro Amenabar je očarao srpsku publiku svojim drugim filmom ABRE LOS OJOS na FESTu 19999. godine. Ove godine, dakle 21 kasnije, dolazi sa novim filmom MIENTRAS DURE LE GUERRA, i i to je delo u kom se ne vidi više ni trunka onog talenta zbog kog smo ga zavoleli.

Amenabarov novi film više izgleda onako kako zamišljam da će izgledati film Darka Bajića o Svetozaru Miletiću nego delo španskog žanrovskog velemajstora koji nam je doneo TESIS, ABRE LOS OJOS i LOS OTROS.

Ako je iko žrtva onog prokletstva “oskara” za strani film onda je to Amenabar, a da ironija bude veća njega nije sažvakala holivudska industrija već je on sam implodirao neprekidno radeći nešto što ga “zanima”.

Dok Mateo Gil autorski raste iz filma u film, Amenabar bez njega zastrašujuće stagnira. I ovog puta imamo priču iz vremena Španskog građanskog rata u kojoj paralelno pratimo dileme i sudbinu akademika Miguela de Unamuna i uspon Francisca Franca.

Ovo je film koji deluje kruto, staromodno, bavi se nečim što je zanimljivo više na nivu namere nego na ni nivou onoga što dobijamo na ekranu. U filmu nema skoro ničega dobrog, nema ničega savremenog, a naročito nema ničega autorskog, a tek nema ništa blizu onoga što bismo morali da dobijamo od Amenabara. 

Sve u svemu ovo je jedna žalosna stvar koja će promicati televizijskim ekranima i ubrzo će biti zaboravljena.