BLACKOUT

Douglas Hickox je reditelj o kome sam više navrata morao da pišem podsetnike jer je reč o jednom od najpotcenjenihih žanrovskih velemajstora sedamdesetih, a bogami i osamdsesetih kada se mahom preselio na televiziju.

Retko koja kinematografija može da pruži tako pouzdane i vizuelno nadahnute žanrovske poslenike kao Velika Britanija, a Hickox je jedan od rodonačelnika tog trenda. Naslovi kao što su SITTING TARGET i SKY RIDERS dobar su podsetnik o kakvom velemajstoru se radi.

Jedna od specijalnosti Douglasa Hickoxa bio je i horor, i u uprkos tome što mu je prilično campy film THEATRE OF BLOOD možda i najpopularniji rad u tom žanru jer je tu bio Vincent Price i atraktivna premisa, Hickox je unosio jako dobar horor senzibilitet i kad je radio druge žanrove.

BLACKOUT je televizijski triler snimljen za HBO 1985. godine. U njemu Douglas Hickox sarađuje sa Tak Fujimotom, sjajnim DPjem koji je mahom radio sa Jonathan Demmejem ali i na nekim meni vrlo dragim filmovima mimo njega kao što je THAT THING YOU DO Toma Hanksa, i zahvaljujuči toj saradnji BLACKOUT direktno prelepo izgleda.

Odabir lokacija, kadriranje, atmosfera, to je sve besprekorno u ovoj saradnji Hickoxa i Fujimota. BLACKOUT izgleda kao prestige picture a fetišizam u pogledu nekih detalja kao što je kožna maska koju nosi ubica evocira De Palmu i Argenta iako je Hickox skloniji efikasnijim sklopovima kadrova od njih dvojice i ide na visceralnost ne samo u kadru već i u montaži. Pa ipak scena napada u garaći sa lomljenjem stakala na kolima jeste nešto čega se ni Argento u najboljim godinama ne bi postideo.

Sam zaplet je takođe depalmijanski-argentovski. U isto vreme jedno gadno mesto zločina biva otkriveno kada i nepoznati čovek doživljava tešku saobraćajnu nesreću posle koje ima duboku amneziju i potrebu za rekonstruktivnom hirurgijom. Šest godina kasnije, taj jedva preživeli čovek je došao sebi, vodi prijatan bračni život sa ženom koja ga je negovala u bolnici i pojavljuje se stari detektiv sa uverenjem da je on taj koji je onog dana pobio vlastitu porodicu.

Psihološki mumbo jumbo oko samog junaka i upornost starog policajca stoje pre svega kao povod za triler nego kao psihološki ubedljiva situaciona postavka, ali u Hickoxovom filmu i u interpretaciji Richarda Widmarka, Keitha Carradinea i Kathleen Quinlan, to sve pije vodu jer su jasni okviri onoga što ovaj film treba da bude.

BLACKOUT je stylish triler u kome je priča neophodna kako bi situacije bile dovoljno tropey za razne suspense postavke i u tom pogledu Hickoxov film je na pomenutoj post-hitchcockovskoj liniji.

Ovo ostvarenje je daleko iznad onoga što bi se tipično smatralo televizijskim filmom, i u epohi kada je televizijski prilično ozbiljno rađen, odudara svojom ozbiljnošću na svakom nivou.