A.S. (25)

Dugometražni debi Milene Grujić je diplomski film A.S. (25), krimić pod jakim uticajem Novog talasa, priča o dva klinca iz blokova koji odlućuju da odrade jednostavnu pljačku koja polazi nizbrdo i bekstvo ih dovodi u stan poljske studentkinje gde čekaju svoju zlehudu sudbinu.

Milena Grujić u svom filmu donosi glumce iz novog talasa FDU filmova kao što su Gvojić i Šurbanović ali je poetički drugačija od tvedog art housea koji forsiraju njeni vršnjaci. Njen film ima rokenrol uticaj “beogradskog” filma osamdesetih, ali i francuskog filma tog vremena, kao što je rani Assayas recimo, donosi siroviji rukopis, više pozicija kamere i konkretnije dramske situacije sa dijalogom koji je sadržajniji.

Grujićkin film je snimljen u praktično no budget uslovima ali se hrabro bori da nikada ne zapadne u no budget poetiku i da se pretvori u neko hendikepirano delo. Sve ono što su produkciona ograničenja integrisano je u priču, i film deluje vrlo estetizovano, zahvaljujući fotografiji Luke Trajkovića koji dobro zarobljava tu vibrantnost urbanog miljea u koji je priča smeštena.

Svakako da se određeni produkcioni limiti osećaju u ovom filmu, i da ostaje pitanje da li je ovaj film bio pravi put za Grujićkin prvi celovečernji nastup u pogledu afirmacije jer jasno je da ona može da pruži mnogo mnogo više. Međutim, ono što je sigurno to je da se iz ovog filma vidi ono što je najvažnije a to je da ona ume da režira. Stoga, ovaj film pre svega gledam kao showcase jednog talenta koji dolazi i koji je zreo za ozbiljne zadatke a mnogo manje kao film kojim neko cementira svoju poziciju.

U tom pogledu biće zanimljivo proceniti recepciju ovog filma jer se otvara pitanje da li se paradigma debitantskog filma kod nas promenila u poslednje vreme i počela da isključivo podrazumeva velike uspehe, da ne kažem “remek-dela” posle kojih slede duge pauze i predasi na lovorikama. A.S. (25) definitivno nije to, ali ono što jeste je tvrd, znalački debi čijem reditelju bih dao novu priliku brže nego nekim od “vedeta”. 

* * 1/2 / * * * *