MIDWAY

MIDWAY Rolanda Emmericha podseća na evropsku košarku. Kao što je u stara vremena snaga bogatih klubova umela da se ogleda u dovođenju Amerikanaca tako su danas oni osnovni način da skromnije ekipe budu kompetitivne dok se velikani bore za potpise evropskih zvezda, koliko god mogu. MIDWAY je film koji pokazuje da VFX nije više glavno oružje skupih filmova već da upravo oni jeftiniji kroz specijalne efekte mogu pokušati da se izbore za mesto u bioskopima, pre svega, a onda i za neki skor.

MIDWAY je film od 100 miliona. Daleko je od jeftinog, da se odmah razumemo, ali ovaj nezavisno finansirani projekat definitivno jeste jeftin u odnosu na ono koliko danas koštaju spektakli ovog tipa, pa i u odnosu na PEARL HARBOR kad su ti filmovi umeli da budu skupi. Stoga, MIDWAY je skup film ali je po svemu ovo B-film. U njemu igraju Ed Skrein, Mandy Moore, Dennis Quaid, Woody Harrelson, Luke Evans, Patrick Wilson… To su ili manje važni glumci iz važnih filmova ili važni glumci iz važnih filmova koji odavno više nisu bioskopske zvezde. I ova vrsta filma to može da podnese, ali daleko je to od ekipe koju je onomad mogao da skupi Michael Bay, recimo.

Sam film ima snažan vonj CGIa, deluje kao da je minimalno sniman na lokacijama a gotovo da nije ni okrznuo autentične lokacije. Sve što je nacrtano, nacrtano je solidno, ali nedovoljno dobro da bi nas skroz uverilo u trajanju od dva sata da je to stvarnost. Kao što podeli nedostaje jak headliner, tako i u svakom kadru verba “neka praznina”, da li je to manjak patine, manjak statista, boja neba.

Scenario koji je napisao Wes Tooke ne obraća previše pažnje ni na šta ali uspeva da spakuje veliki broj događaja u nešto malo preko dva sata filma. U tom smislu Tooke je dao Emmerichu predložak sa kojim on može da ide iz situacije u situaciju, iz bitke u bitku.

Međutim, ovde nema onoga što je činilo njegove najuspešnije filmove hitovima, ne samo da nema superstarova ranga Willa Smitha ili Mela Gibsona, nego nema ni takvih karaktera niti takvih gestova.

MIDWAY je uspeo da se otvori na prvom mestu za Veterans Day. Očigledno su mejdžor studiji ponovo potcenili vojna domaćinstva. Doduše, vikend je bio spor i MIDWAY nije ni približno na putu da bude blokbaster u Americi, no ipak kad se otvoriš kao prvi na listi, niko nema pravo na primedbe. Svi box office trakinzi nisu sugerisali da će MIDWAY biti najgledaniji, forsiran je DOCTOR SLEEP, i u tom pogledu ovo ne samo da je pobeda Red Belt Amerike i vojnih domaćinstava već i pobeda teme nad žanrom, odnosno originala nad (ovog puta dekadentnim sequelom).

Otud, MIDWAY je film koji ne može da ne pobere simpatije. Roland Emmerich je izguran iz mejdžor okvira i to je dobro podneo, uspeo je da sa nezavisno finansiranim filmom bude broj jedan na američkim blagajnama, to jeste nešto.

Ljubitelji filmova o Drugom svetskom ratu i vojne tehnike imaju šta da vide iako scene borbe nisu ni približno ubedljive ili realistične na način na koji su bile one u SAVING PRIVATE RYAN, FURY ili HACKSAW RIDGE. Ovo je eskapizam za koji se Emmerich specijalizovao, samo sada bez mejdžor studija, malo napabirčen. 

Uprkos tome što sam oduvek neuporedivo više cenio Wolfganga Petersena, ipak osećam neku nostalgiju prema vremenima kada je Roland emmerich bio bitan jer sam naprosto tada i ja bio mlađi. Stoga, iako sam uvek bio vrlo rezervisan i uglavnom negativan prema Emmerichovim filmovima, sada mi je drago da i dalje uspeva da funkcioniše.

P. S.. Detalj sa Johnom Fordom koji snima dokumentarni film je mogao biti detaljnije razrađen, ali dobro, i ovo što smo dobili je dovoljno simpatično.

* * / * * * *