THE IRISHMAN Martina Scorsesea je jedan od filmskih događaja godine jer je dobio zadatak da pokaže kako je Netflix veći Holivud od samog Holivuda. Ovim filmom Netflix je želeo da pokaže kako radi ono što bi trebalo da bude zadatak studija - da za veliki novac ne snima đubre već priče velikih autora vredne pažnje. I u tome je svakako uspeo.
Martin Scorsese je za Netflix snimio TROIPOČASOVNI FILM od 160 miliona dolara o mafijašima, nadovezujući se na ranija remek-dela kao što su GOODFELLAS i CASINO. Ogroman budžet, mada ni CASINO onomad nije bio nežan u pogledu cene, proistekao je iz efekta podmlađivanja glumaca jer De Niro sebe igra u tri životna doba kao i Joe Pesci.
Stoga, imamo barem dva elementa ekscesa koja je samo Netflix mogao dozvoliti Scorseseu. Minutažu i podmlađivanje.
Pođimo od te dve stvari. Letos je bilo dosta polemike oko minutaže Tarantinovog filma ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD. Taj film je trajao oko dva i po sata i tačno su nam jasni autorski zanosi, viškovi koje je očuvao i na kojima je insistirao. THE IRISHMAN je s druge strane film koji je u pogledu strukture i na nivou izlaganja priče i na nivou tempa, makro i mikrodramaturgije pšotpuno konvencionalan i u skladu sa onim što je ne samo Scorseseova poetika već u izvesnom smislu skorsezijanska poetika. U ovom filmu Scorsese više liči na Scorsesea nego što jeste Scorsese jer nema diktiranja trendova, nema novih i svežih rešenja. Samo pre nekoliko godina Scorsese je snimio WOLF OF WALL STREET u kom je uspeo da pokrene ceo talas filmova o simpatičnim prevarantima koji su na nacionalnom nivou uspevali da opčine narod, i u tom filmu je ponovo držao masterclass o tehnici pripovedanja. THE IRISHMAN je film koji je vrlo lako mogao snimiti i neki jako dobar Scorseseov učenik.
Ako je film već ozbiljno oslonjen na sve moguće tehnike ubrzavanja izlaganja priče, zašto traje 210 minuta? Pa u suštini, nema objašnjenja sem da je Scorsese znajući da ne ide u bioskop mogao da pusti mašti na volju, a to nije neko autorsko rešenje per se. Niti je autorski proboj. Scorsese odavno doduše nije autor koji previše mari za to koliko će mu film trajati i ne oabzire se na publiku, ali 210 minuta ovog filma naprosto ni na jednom suštinskom nivou nisu prodor.
Kad je reč o podmlađivanju glumaca, ovo nije tako radikalan slučaj kao GEMINI MAN. De Niro igra sebe u tri životna doba ali efekat podmlađivaja se vidi samo na licu. Ipak, mi sve vreme gledamo sedamdsetogodišnjeg De Nira i to je jasno vidljivo iz glumčevog govora tela i to se ne može ispraviti nikakvim efektom. Izvori iz produkcije navode da je baš taj efekat podmlađivanja bio razlog što je film koštao kao neki bitno drugačiji bioskopski spektakl.
Imajući sve ovo u vidu, možemo zaključiti da Scorsese u THE IRISHMANu nije kapitalizovao dve osnovne tačke koje ne bi mogao imati u okvirima studija. Trajanje i budžet za specijalne efekte zapravo nisu dali filmu nikakav naročit umetnički domet.
Ono što međutim jesmo dobili jeste Scorseseov film koji ne gazi nekim nepoznatim putevima ali solidno radi ono što smo već videli. Ruku na srce, Scorseseov mafijaški imaginarij sa De Nirom u glavnoj ulozi je već toliko ofucan da je bio predmet parodije koju je igrao i sam De Niro, u slučaju Bessonove MALAVITE čak i u Scorseseovoj produkciji. Ovog puta na neki način čak i kada ga Scorsese iznova oživljava, imamo dozu parodije u svemu tome. Naime, differentia specifica ovog filma jeste da u njemu Scorsese kontemplira o starenju, o tome kako se čovek uprkos onome što mu je posao nesvakidašnji, pa makar bio i egzekutor za mafiju, zapravo stari i ostaje sam. To sve danas deluje pomalo kao neki high concept nekog mladog reditelja tipa, "E zamisli film o tome kako su Scorseseovi mafijaši omatorili". I sam Scorsese je paradoksalno tu vrstu tretmana doživeo u filmovima kao što su ANALYZE THAT ili MALAVITA i konačno u onom nesrećnom GRUDGE MATCHu gde se Peter Segal poigravao RAGING BULLom i ROCKYjem.
U tom smislu, važno je naglasiti da je JOKER mnogo bitnija reinterpretacija skorsezeverzuma kroz KING OF COMEDY i TAXI DRIVER. THE IRISHMAN je krajnje konvencionalan ulazak u taj imaginarij, s tim što treba imati u vidu da je Jimmy Hoffa (u interpretaciji Al Pacina) bitan lik u ovoj priči i da je seminalni film o njemu napravio Danny De Vito. I De Vitov HOFFA sa Jackom Nicholsonom ostaje netaknut kao klasik, iako je zanimljiv paradoks da THE IRISHMAN donosi drugačiju viziju Jimmyjeve smrti. Istina jeste samo jedna, ali ne znamo ko ju je dosegao na filmu.
Sve ovo na stranu, koliko god da THE IRISHMAN nema onaj značaj koji mu se pridaje i dalje je reč o prazniku za sve nas koji volimo Scorsesea. Možda ne dobijamo ono najbolje od njega, i svakako ništa novo, ali da - to jeste to, fina kolekcija hitova u kanonskom aranžmanu gde Rodrigo Prieto falsifikuje Balhausa i Richardsona, De Niro i Pesci primaju pod svoje okrilje Al Pacina, i uspevaju da nas ubede kako sve to ipak neku težinu a nije tezga u kojoj repriziraju svoje bajate fore. Pacino kod Scorsesea je najveće osveženje, iako naravno susret De Nira i Pacina nije na nivou HEATa kad je imao mitske proporcije, a i kako bi bio kad su se potom sretali pod toplim tezgaroškim okriljem Avija Lernera.
Ono što je u ovoj kolekciji moramo naglasiti jeste da ovo ipak nisu Greatest Hits, već samo jako solidna izvođenja numera na tragu ranijih.
Klasik je klasik, pa se sa Scorseseom ne može mnogo pogrešiti. Ali može se pokušati.
* * * / * * * *
Martin Scorsese je za Netflix snimio TROIPOČASOVNI FILM od 160 miliona dolara o mafijašima, nadovezujući se na ranija remek-dela kao što su GOODFELLAS i CASINO. Ogroman budžet, mada ni CASINO onomad nije bio nežan u pogledu cene, proistekao je iz efekta podmlađivanja glumaca jer De Niro sebe igra u tri životna doba kao i Joe Pesci.
Stoga, imamo barem dva elementa ekscesa koja je samo Netflix mogao dozvoliti Scorseseu. Minutažu i podmlađivanje.
Pođimo od te dve stvari. Letos je bilo dosta polemike oko minutaže Tarantinovog filma ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD. Taj film je trajao oko dva i po sata i tačno su nam jasni autorski zanosi, viškovi koje je očuvao i na kojima je insistirao. THE IRISHMAN je s druge strane film koji je u pogledu strukture i na nivou izlaganja priče i na nivou tempa, makro i mikrodramaturgije pšotpuno konvencionalan i u skladu sa onim što je ne samo Scorseseova poetika već u izvesnom smislu skorsezijanska poetika. U ovom filmu Scorsese više liči na Scorsesea nego što jeste Scorsese jer nema diktiranja trendova, nema novih i svežih rešenja. Samo pre nekoliko godina Scorsese je snimio WOLF OF WALL STREET u kom je uspeo da pokrene ceo talas filmova o simpatičnim prevarantima koji su na nacionalnom nivou uspevali da opčine narod, i u tom filmu je ponovo držao masterclass o tehnici pripovedanja. THE IRISHMAN je film koji je vrlo lako mogao snimiti i neki jako dobar Scorseseov učenik.
Ako je film već ozbiljno oslonjen na sve moguće tehnike ubrzavanja izlaganja priče, zašto traje 210 minuta? Pa u suštini, nema objašnjenja sem da je Scorsese znajući da ne ide u bioskop mogao da pusti mašti na volju, a to nije neko autorsko rešenje per se. Niti je autorski proboj. Scorsese odavno doduše nije autor koji previše mari za to koliko će mu film trajati i ne oabzire se na publiku, ali 210 minuta ovog filma naprosto ni na jednom suštinskom nivou nisu prodor.
Kad je reč o podmlađivanju glumaca, ovo nije tako radikalan slučaj kao GEMINI MAN. De Niro igra sebe u tri životna doba ali efekat podmlađivaja se vidi samo na licu. Ipak, mi sve vreme gledamo sedamdsetogodišnjeg De Nira i to je jasno vidljivo iz glumčevog govora tela i to se ne može ispraviti nikakvim efektom. Izvori iz produkcije navode da je baš taj efekat podmlađivanja bio razlog što je film koštao kao neki bitno drugačiji bioskopski spektakl.
Imajući sve ovo u vidu, možemo zaključiti da Scorsese u THE IRISHMANu nije kapitalizovao dve osnovne tačke koje ne bi mogao imati u okvirima studija. Trajanje i budžet za specijalne efekte zapravo nisu dali filmu nikakav naročit umetnički domet.
Ono što međutim jesmo dobili jeste Scorseseov film koji ne gazi nekim nepoznatim putevima ali solidno radi ono što smo već videli. Ruku na srce, Scorseseov mafijaški imaginarij sa De Nirom u glavnoj ulozi je već toliko ofucan da je bio predmet parodije koju je igrao i sam De Niro, u slučaju Bessonove MALAVITE čak i u Scorseseovoj produkciji. Ovog puta na neki način čak i kada ga Scorsese iznova oživljava, imamo dozu parodije u svemu tome. Naime, differentia specifica ovog filma jeste da u njemu Scorsese kontemplira o starenju, o tome kako se čovek uprkos onome što mu je posao nesvakidašnji, pa makar bio i egzekutor za mafiju, zapravo stari i ostaje sam. To sve danas deluje pomalo kao neki high concept nekog mladog reditelja tipa, "E zamisli film o tome kako su Scorseseovi mafijaši omatorili". I sam Scorsese je paradoksalno tu vrstu tretmana doživeo u filmovima kao što su ANALYZE THAT ili MALAVITA i konačno u onom nesrećnom GRUDGE MATCHu gde se Peter Segal poigravao RAGING BULLom i ROCKYjem.
U tom smislu, važno je naglasiti da je JOKER mnogo bitnija reinterpretacija skorsezeverzuma kroz KING OF COMEDY i TAXI DRIVER. THE IRISHMAN je krajnje konvencionalan ulazak u taj imaginarij, s tim što treba imati u vidu da je Jimmy Hoffa (u interpretaciji Al Pacina) bitan lik u ovoj priči i da je seminalni film o njemu napravio Danny De Vito. I De Vitov HOFFA sa Jackom Nicholsonom ostaje netaknut kao klasik, iako je zanimljiv paradoks da THE IRISHMAN donosi drugačiju viziju Jimmyjeve smrti. Istina jeste samo jedna, ali ne znamo ko ju je dosegao na filmu.
Sve ovo na stranu, koliko god da THE IRISHMAN nema onaj značaj koji mu se pridaje i dalje je reč o prazniku za sve nas koji volimo Scorsesea. Možda ne dobijamo ono najbolje od njega, i svakako ništa novo, ali da - to jeste to, fina kolekcija hitova u kanonskom aranžmanu gde Rodrigo Prieto falsifikuje Balhausa i Richardsona, De Niro i Pesci primaju pod svoje okrilje Al Pacina, i uspevaju da nas ubede kako sve to ipak neku težinu a nije tezga u kojoj repriziraju svoje bajate fore. Pacino kod Scorsesea je najveće osveženje, iako naravno susret De Nira i Pacina nije na nivou HEATa kad je imao mitske proporcije, a i kako bi bio kad su se potom sretali pod toplim tezgaroškim okriljem Avija Lernera.
Ono što je u ovoj kolekciji moramo naglasiti jeste da ovo ipak nisu Greatest Hits, već samo jako solidna izvođenja numera na tragu ranijih.
Klasik je klasik, pa se sa Scorseseom ne može mnogo pogrešiti. Ali može se pokušati.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment