PINOCCHIO

Nikada neću razumeti potrebu studija Disney da snima igrane rimejkove, maltene rekonstrukcije, svojih animiranih remek-dela, ali eto barem im se možemo zahvaliti što smo u sklopu tog trenda dobili novi film Roberta Zemeckisa.

Zemeckisov igrani PINOCCHIO je velikim delom verna replika animiranog klasika, a opet, u nekim aspektima, pre svega na kraju se od njega dosta razlikuje.

Isto tako, ono što je u animiranom umelo da bude slatka pustolovina kod Zemeckisa dobija intencionalno mračne tonove, delom zbog njegove sklonosti tom žanru, delom zato što bajke u igranoj verziji dobijaju novi predznak koji se ublažava crtežom.

Sam lik Pinocchia ima fakturu drvenog lutka ali nema uncanny valley efekta, on uspeva da probudi emociju i film kako odmiče i kako ulazi u sve frenetičniji ritam, i postaje bogatiji akcijom, tako postaje i sve emotivniji.

PINOCCHIO je zanimljivo sveden u broju likova. Ima masovnih scena ali ovo je film Pinocchijevog suočavanja sa svetom, često više baziran na nečemu što je u pogledu narativne tehnike očekivano ali u pogledu realizacije vrlo složeno - a to je njegov krupni plan.

Glavni narativni pokretač je Jiminy Cricket u insipirisanoj vokalnoj izvedbi Josepha Gordon-Levitta koji probija četvrti zid i omogućuje da se priča izvede u svom pustolovnom zamahu Collodijeve zamisli ali i realizacije starih Disneyevih pisaca koje Zemeckis i Weitz kao scenaristi delimično osavremenjuju, a najveću intervenciju ostavljaju za kraj.

Tom Hanks kao Geppetto donosi humani star power u film ali njega ovde nema previše, i on postavlja osnov tog kamernog tona u početku gde Zemeckis isprobava odnos živih i animiranih likova, iskazuje samoću i elegičnost glavnog junaka i postavlja arhaizirani ton bajke.

Ako taj uvod deluje kao da Zemeckis snima arhaičan film, ne treba da brinete, do kraja filma imamo najmanje dva set-piecea u kojima pokazuje da može da orkestrira masu dešavanja bolje nego iko.

Generalno, ovde je sve set-piece, vizuelni postupak je propulzivan i često se konvencionalan plan lako izvrgne u neki zanimljivi pokret sa digitalnim intervencijama, sa puno detalja, u tekstu i ambijentima.

Ono što PINOCCHIO duguje Collodiju i originalnom animiranom filmu jeste i najveća stega koja opterećuje film. Pevačke numere su uzbudljive ali nisu onoliko naglašene koliko bi se očekivalo i rekao bih da je Zemeckis - koliko god ih dobro realizovao - u njima pravio kompromis i ne akcentuje ih dovoljno.

PINOCCHIO na kraju uspeva da proizvede emociju. No, uprkos tome što nije reč o tipičnom mejnstrim proizvodu u postupku, i uprkos što je reč o filmu velikog majstora, zašto se radi to što se radi nije opravdano.

Zanimljivo je ipak na meta-filmskom nivou to da je Zemeckis nedavno sa Hanksom radio film FINCH u kom on ima svog "lutka", androida koji usled usamljenosti čoveka postaje humaniji nego što se očekivalo, kao i tema eksploatacije lutka kog je stvorio njegov lik čime se delimično bavi i ELVIS.

Zanimljivo je i pojavljivanje Pleasure Islanda kao proto zabavnog parka u Disneyevom filmu i njegov dijaboličan horor prikaz. Doduše, osuda zabavljačkog sektora prisutna je i kod Burton u DUMBOu.

Dakle, ima ovde itekako detalja za stariju publiku, a kad Zemeckis režira ima šta da se vidi. Samo nije jasno zašto.

* * * / * * * *