SPIES IN DISGUISE

SPIES IN DISGUISE Nicka Bruna i Troya Quane je briljantna parodija i dekonstrukcija filmova o James Bondu i rekao bih jedan od onih od naslova iz plejade naslova koji poslednjih godina pokušavaju da dozovu zvanični serijal pameti.

Bilo da su u pitanju U.N.C.L.E. ili KINGSMAN ili INCEPTION odnosno sada SPIES IN DISGUISE, ti naslovi su nudili bolje razumevanje Bonda od svakog filma u kom igra Daniel Craig, a naročito od poslednja dva.

SPIES IN DISGUISE je namenjen deci i ima outlandish premisu kakvu bih lako mogao da zamislim u nekom 60s Bond-spoofu. Supeagent krojen po Bondu i mladi nerdy naučnik koji kad poraste želi da bude Q daju se u bekstvo i ulaze u obračun sa negativcem koji želi da uništi celu američku obaveštajnu zajednicu.

Da, naravno, umalo da zaboravim, posle prvog acta, glavni junak popije neku špeciju od koje se pretvori u goluba. I zahvaljujući tome shvati kako su mu sve nasilne metode kojima se vodio zapravo ne samo bile udaljavanje od tajnovitosti i suptilnosti špijunskog posla već i da su mnoge ljude unesrećile i učinile ih gorim i opasnijim nego što su bili.

U tom smislu, SPIES IN DISGUISE dekonstruiše mnoge ključne aspekte Bond-franšize, od nesputanog razaranja i fetiušističkih gadgeta koji seju smrt, preko maskuliniteta i konzumerizma koji prati junaka, pa sve do same kontraproduktivnosti takvih špijunskih operacija.

Od uvodne špice koja evocira uspomene na kultne animirane špice iz serijala 007, preko početnog set-piecea koji evocira prvi san u INCEPTIONu, preko nekih stvari koje što direktno što indirektno evociraju uspomene na razne Bondove (u tome može biti i učitavanja) prokazimo kroz jednu jako inteligentnu polemiku sa ovim temeljnim serijalom naše civilizacije.

Jedan od možda najzanimljivijih detalja jeste poigravanje sa nekada dosta rutinskim aspektom Bondova a to je glavni negativac koji je invalid i koji je na neki način “obeležen”, što je reklo bi se vraćeno na neke diskretne načine u novije Bond-filmove ali nikada u onom obimu kako je tretirano šezdesetih i sadamdesetih.

Generalna transhumanistička dimenzija ove priče je uostalom vrlo jaka, i pokazuje da je to možda jedan od onih najosetljivijih aspekata Bonda gde se otvara pitanje šta ako ne bude muškarac i belac. A ovde se razrađuje ideja šta ako u nekom trenutku više nije ni čovek.

Akcija je briljantna, dinamična i sjajno tehnički realizovana. Likovi su izuzetno šarmantni i dobro postavljeni u dizajnu, i sve u svemu zločin je što jedan ovako pametno postavljen animirani film nije postigao veći uspeh na blagajnama. Ipak, uveren sam da će živeti među inicijalnom ciljnom grupom a to su deca koja se ionako stalno obnavlja.

Voleo bih ipak da su ga pogledali i neki odrasli, recimo oni zaduženi za nove Bond-filmove. 

* * * * / * * * *