Pogledao sam DALEKO NEBO Stjepana Čikeša, reditelja koji je pre svega bio dokumentarista i ima zanemarljiv igrani opus. Njegova specijalnost bili su dokumentarci posvećeni avijaciji pa ne čudi da je baš on režirao film DALEKO NEBO koji bi se mogao smatrati jugoslovenskim TOP GUNom pre TOP GUNa. Ovo je priča didaktičkog, propagandnog, karaktera o mladom pilotu lovca MiG-21 koji tokom jednog dramatičnog leta počinje da se seća kako ge je majka jedva pustila da upiše Vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru pošto mu je otac poginuo kao pilot JNA. Na školi on mora da se suoči sa teškoćama koje pored same obuke predstavlja pritisak koji na njega vrši još uvek prisutno sećanje na oca među pilotima, zatim majčini pokušaji da ga ispiše iz pilotske škole i testovi kojima ga podvrgava poptpukovnik prijatelj njegovog oca.
DALEKO NEBO u principu ide istom linijom mistifikacije pilotskog poziva koja je kasnije korišćena u TOP GUNu ali realno i mnogo puta pre toga. Mladi pilot je u suštini adrenaline junkie što pokazuje prilikom jednog neovlašćenog skakanja padobranom, opsednut je željom da uspe u onome što otac nije a to je da spusti pokvaren avion umesto da iz njega po pravilimma službe iskoči, a ima i devojku koja se bavi fetišističkom profesijom - ona je balerina. E sad, ono što DALEKO NEBO to je ta eksploatativnost TOP GUNa, film je istovremeno naivniji ali i pošteniji u svom pokušaju da iz jedne "humane" vizure prikaže posao pilota. Otud junakov borbeni zadatak nije da se dogfightuje sa nekim već da ispita let nepoznatog letećeg objekta za koji se ispostavi da je meteorološki balon. U tom smislu, DALEKO NEBO nije sexually charged fetišizam vojske koji će povećati broj prijavljivanja već jedan film čija je svrha zapravo nejasna i ukratko se može podvseti o onome kako stari reditelji vide ono što bi mladi trebalo da gledaju a da te mlade uopšte ne razumeju.
Čikeš je reditelj trećepozivac i kao i u mnogim stvarima vezanim za SFRJ posao je dat potpuno pogrešnom čoveku. Čikeš u saradnji sa Petrom Lalovićem uspeva da u pojedinim situacijama zabeleži poneki interesantan aerial photography u scenama obuke, a tu ima i dosta dokumentarnih snimaka. Nažalost sam borbeni zadatak u MiGu-21 je prilično heavyhanded kako na nivou mečovanja doba dana kada se zadatak izvršava tako i na nivou efekata koji su mahom izbegnuti time što se ništa ne dešava nego što su konkretno slabi. Astronautski skafander MiGa-21 je izuzetno filmičan i u izvesnom minimalističkom ključu je mogao još bolje zaigrati kao kostimografsko rešenje. Isto važi i za glumce. Nenad Nenadović naprosto nema energičnost da bi odigrao jugoslovenskog Mavericka. On je simpatičan i to nije sporno ali nije dovoljno ubedljiv kao karakter koji bilo koga može da ubedi u bilo šta a nekmoli majku da ga pusti da stavlja glavu u torbu. S druge strane, Žarko Radić je mogao da bude mnogo bolje isorišćen u ulozi jugoslovenskog Vipera jer on ima tu hladnokrvnost i eleganciju Toma Skerritta.
Moram da vidim da li je radio Serbian Cutting u scenama flešbeka na očevu pogibiju, rekao bih da jeste i te crno-bele scene su neuporedivo bolje od onih iz "sadašnjosti". Pokušaću da shvatim o kom je filmu reč.
Ni Ksenija Zečević nije baš Giorgio Moroder i film ima neku pretencioznu muziku pod etno uticajem koja relativno može da igra u nekom spoju sa prikazima neba i lepih predela gde je film sniman.
DALEKO NEBO bi se mogao smatrati diptihom uz film NAJBOLJI Dejana Šorka koji je direktno i nastao pod uticajem TOP GUNa, kao ideja da se snimi film koji bi pospešio regrutaciju momaka u JNA, a više je ličio po priči na HEARTBREAK RIDGE. U principu, koliko god imala uspeha sa ratnim filmovima, jugoslovenska kinematografija nije imala sreće sa herojskim prikazivanjem savremenih vojnih lica i mnogo više uspeha u filmovima u kojima je vojska negativno ili karikaturalno prikazana. U principu, služenje vojnog roka jeste jedna od interesantnih tema za veliki broj Jugoslovena, pa i za same reditelje koji su prošli kroz to, ali očigledno da se na filmu najbolje iskazivala trauma služenja vojske.
* * / * * * *
P.S. Kad smo vec kod TOP GUNa, zna li neko za japanski rip-off sa kraja osamdesetih, najkasnije do 1991. u kome teraju F-15ice umesto Tomcata?
DALEKO NEBO u principu ide istom linijom mistifikacije pilotskog poziva koja je kasnije korišćena u TOP GUNu ali realno i mnogo puta pre toga. Mladi pilot je u suštini adrenaline junkie što pokazuje prilikom jednog neovlašćenog skakanja padobranom, opsednut je željom da uspe u onome što otac nije a to je da spusti pokvaren avion umesto da iz njega po pravilimma službe iskoči, a ima i devojku koja se bavi fetišističkom profesijom - ona je balerina. E sad, ono što DALEKO NEBO to je ta eksploatativnost TOP GUNa, film je istovremeno naivniji ali i pošteniji u svom pokušaju da iz jedne "humane" vizure prikaže posao pilota. Otud junakov borbeni zadatak nije da se dogfightuje sa nekim već da ispita let nepoznatog letećeg objekta za koji se ispostavi da je meteorološki balon. U tom smislu, DALEKO NEBO nije sexually charged fetišizam vojske koji će povećati broj prijavljivanja već jedan film čija je svrha zapravo nejasna i ukratko se može podvseti o onome kako stari reditelji vide ono što bi mladi trebalo da gledaju a da te mlade uopšte ne razumeju.
Čikeš je reditelj trećepozivac i kao i u mnogim stvarima vezanim za SFRJ posao je dat potpuno pogrešnom čoveku. Čikeš u saradnji sa Petrom Lalovićem uspeva da u pojedinim situacijama zabeleži poneki interesantan aerial photography u scenama obuke, a tu ima i dosta dokumentarnih snimaka. Nažalost sam borbeni zadatak u MiGu-21 je prilično heavyhanded kako na nivou mečovanja doba dana kada se zadatak izvršava tako i na nivou efekata koji su mahom izbegnuti time što se ništa ne dešava nego što su konkretno slabi. Astronautski skafander MiGa-21 je izuzetno filmičan i u izvesnom minimalističkom ključu je mogao još bolje zaigrati kao kostimografsko rešenje. Isto važi i za glumce. Nenad Nenadović naprosto nema energičnost da bi odigrao jugoslovenskog Mavericka. On je simpatičan i to nije sporno ali nije dovoljno ubedljiv kao karakter koji bilo koga može da ubedi u bilo šta a nekmoli majku da ga pusti da stavlja glavu u torbu. S druge strane, Žarko Radić je mogao da bude mnogo bolje isorišćen u ulozi jugoslovenskog Vipera jer on ima tu hladnokrvnost i eleganciju Toma Skerritta.
Moram da vidim da li je radio Serbian Cutting u scenama flešbeka na očevu pogibiju, rekao bih da jeste i te crno-bele scene su neuporedivo bolje od onih iz "sadašnjosti". Pokušaću da shvatim o kom je filmu reč.
Ni Ksenija Zečević nije baš Giorgio Moroder i film ima neku pretencioznu muziku pod etno uticajem koja relativno može da igra u nekom spoju sa prikazima neba i lepih predela gde je film sniman.
DALEKO NEBO bi se mogao smatrati diptihom uz film NAJBOLJI Dejana Šorka koji je direktno i nastao pod uticajem TOP GUNa, kao ideja da se snimi film koji bi pospešio regrutaciju momaka u JNA, a više je ličio po priči na HEARTBREAK RIDGE. U principu, koliko god imala uspeha sa ratnim filmovima, jugoslovenska kinematografija nije imala sreće sa herojskim prikazivanjem savremenih vojnih lica i mnogo više uspeha u filmovima u kojima je vojska negativno ili karikaturalno prikazana. U principu, služenje vojnog roka jeste jedna od interesantnih tema za veliki broj Jugoslovena, pa i za same reditelje koji su prošli kroz to, ali očigledno da se na filmu najbolje iskazivala trauma služenja vojske.
* * / * * * *
P.S. Kad smo vec kod TOP GUNa, zna li neko za japanski rip-off sa kraja osamdesetih, najkasnije do 1991. u kome teraju F-15ice umesto Tomcata?
No comments:
Post a Comment