Sinoć sam, da bih se malo smirio posle nekih frustrirajućih sastanaka ponovo gledao ARMOUR OF GOD Jackie Chana.
Ovaj film sam zaiasta gledao puno puta, iako možda i nije najbolji Chanov film zbog posebnog kinka prema činjenici da je sniman u Zagrebu, da je u njemu Chan slomio lobanju i konačno zato što je Remy Julien radio automobilske stuntove.
Odnos prema Zagrebu kao mestu dešavanja je predivan. ne samo da je jedini hravtski junak koga vidimo u filmu gay konobr već je u okolini Zagreba baza zlog samostana punog violentnih katoličkih fratara-sektaša koji diluju drogu.
ARMOUR OF GOD je do te mere rewatchable film, da se na osnovu njega kao i većine filmova iz Chanove kanonske faze može ustvrditi da je on sigurno među savremenim filmmakerima najbliži Charlie Chaplinu ili Buster Keatonu. Tu prosto čak i nije više pitanje teorijske fondacije njegovog rada, niti uzora, već naprosto zaista jednog vanvremenskog elementa fizičke akcije i vrlo specifičnog vladanja fundamentalnim zanatskim rešenjima na planu kadriranja i montaže, koja ove filmove čine zaista besmrtnim.
Da podsetim, u ARMOUR OF GOD, Chan je jamesbondovsko-indianajonesovskom duhu, bivši pevač koji je postao arheolog-avanturista. I to je sasvim dovoljno da bi se prepričao film, dovoljno je samo smestiti Jackiea u filmofilski koncept na koji se referiše.
Film će ostati zapamćen po zaista neverovatnoj poteri motorciklima i Pajerima za Chanovim custom-made Mitsubishijem na zagrebačkim ulicama. To je onako prava old school akrobatska predstava. Od tuča izdvaja se dvadesetominutno finale, koje uključuje i momenat kada Jackie skoči sa planine visoke nekoliko hiljada metara i sleti na vrh balona. Doduše, tu se vidi da su lagali pad na balon, ali ostalo nisu!
Povremeno je lepo osvežiti se filmovima koji pokazuju da je moguće srušiti američku hegemoniju u sferama repertoarskog filma.
* * * / * * * *
Ovaj film sam zaiasta gledao puno puta, iako možda i nije najbolji Chanov film zbog posebnog kinka prema činjenici da je sniman u Zagrebu, da je u njemu Chan slomio lobanju i konačno zato što je Remy Julien radio automobilske stuntove.
Odnos prema Zagrebu kao mestu dešavanja je predivan. ne samo da je jedini hravtski junak koga vidimo u filmu gay konobr već je u okolini Zagreba baza zlog samostana punog violentnih katoličkih fratara-sektaša koji diluju drogu.
ARMOUR OF GOD je do te mere rewatchable film, da se na osnovu njega kao i većine filmova iz Chanove kanonske faze može ustvrditi da je on sigurno među savremenim filmmakerima najbliži Charlie Chaplinu ili Buster Keatonu. Tu prosto čak i nije više pitanje teorijske fondacije njegovog rada, niti uzora, već naprosto zaista jednog vanvremenskog elementa fizičke akcije i vrlo specifičnog vladanja fundamentalnim zanatskim rešenjima na planu kadriranja i montaže, koja ove filmove čine zaista besmrtnim.
Da podsetim, u ARMOUR OF GOD, Chan je jamesbondovsko-indianajonesovskom duhu, bivši pevač koji je postao arheolog-avanturista. I to je sasvim dovoljno da bi se prepričao film, dovoljno je samo smestiti Jackiea u filmofilski koncept na koji se referiše.
Film će ostati zapamćen po zaista neverovatnoj poteri motorciklima i Pajerima za Chanovim custom-made Mitsubishijem na zagrebačkim ulicama. To je onako prava old school akrobatska predstava. Od tuča izdvaja se dvadesetominutno finale, koje uključuje i momenat kada Jackie skoči sa planine visoke nekoliko hiljada metara i sleti na vrh balona. Doduše, tu se vidi da su lagali pad na balon, ali ostalo nisu!
Povremeno je lepo osvežiti se filmovima koji pokazuju da je moguće srušiti američku hegemoniju u sferama repertoarskog filma.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment