Sinoć smo u okviru tradicionalne serije projekcija domaćih filmova chez Cripple, Kunac, Ž + X Kišobranac i ja gledali KRAJ RATA Dragana Kresoje.
Reč je o vengeance flicku smeštenom u vreme Drugog svetskog rata koji je po nekoj poluistinitoj priči Branka baletića napisao Gordan Mihić.
Scenario postavlja priču prilično pravolinijski. Zločin koji motiviše prilično jednoličnu osvetu dat je u seriji flešbekova koji se trigeruju u snovima, a sa nekikm osobenostima likova se gotovo ne upoznamo pošto Kresoja pokušava da stvori atmosferu očvrslih likova.
Osvetnici su jednoruki (mada situacija u kojoj je ostao bez ruke, paradoksalno nije motiv osvete) Bata Živojinović i mali dečak koji se svete za ubistvo dečakova majke i bake od ruku ustaša dok je Bata bio u partizanima.
Premisa da bata sa sobom vodi dete, doduše starije od onoga iz LONE WOLF AND THE CUB, skoro da uopšte nije korišćena. Dete se nikada ne pokaže kao slabost a vrlo retko kao prednost u njihovim akcijama, i nažalost ovakva postavka likova ostaće uglavnom upamćena po tome što dete vrlo često mokri što je posledica traume pošto je prisustvovalo masakru.
S druge strane, negativci koje igra sam krem našeg villain glumišta - Bogdan Diklić, Josif Tatić i Radko Polič takođe nisu previšu zanimljivi iako je samo ubistvo majke urađeno sa izvesnom dozom inventivnosti, iako krajnje nevešto.
Kresojina režija je vrlo svedena, sa karakterističnim peckinpahovskim slowmotionima u scenema upucavanja negativaca ali bez karakterističnog bullet balleta po kome je Peckinpah poznat.
Pošto je reč o jugoslovenskom filmu, jasno je da ima lirski kraj koji pokušava da donese neku veliku poentu filmu, međutim, ja do neke velike poente, sem da možda ljudi ne mogu do besvesti biti posvećeni nasilju i da ih osveta neće učiniti srećnim, nisam došao. A kraj je pretendovao na nešto više pošto junaci uđu u sred zime u more do pojasa, ali šta to znači mi sinoć nismo uspeli da dokučimo.
S druge strane, ja kao neko ko se profesionalno bavi filmom znam da su mnogi krajevi naprosto i samo rešenja da se film završi što pompeznije, i da ni sami autori sem efektnosti završetka vrlo često nemaju tačnu ideju o konotaciji koju to nosi.
Vrlo specifičan omaž svojoj opsesiji automobilizmom, Baletić kao autor priče, daje u liku auto trkača koga igra Aleksandar Berček, ali koji do kraja filma ne zaigra važniju ulogu sem da reprezentuje dekadentno građanstvo koje se nije jasno postavilo u odnosu na rat koji se zbivao oko njih.
* * / * * * *
Reč je o vengeance flicku smeštenom u vreme Drugog svetskog rata koji je po nekoj poluistinitoj priči Branka baletića napisao Gordan Mihić.
Scenario postavlja priču prilično pravolinijski. Zločin koji motiviše prilično jednoličnu osvetu dat je u seriji flešbekova koji se trigeruju u snovima, a sa nekikm osobenostima likova se gotovo ne upoznamo pošto Kresoja pokušava da stvori atmosferu očvrslih likova.
Osvetnici su jednoruki (mada situacija u kojoj je ostao bez ruke, paradoksalno nije motiv osvete) Bata Živojinović i mali dečak koji se svete za ubistvo dečakova majke i bake od ruku ustaša dok je Bata bio u partizanima.
Premisa da bata sa sobom vodi dete, doduše starije od onoga iz LONE WOLF AND THE CUB, skoro da uopšte nije korišćena. Dete se nikada ne pokaže kao slabost a vrlo retko kao prednost u njihovim akcijama, i nažalost ovakva postavka likova ostaće uglavnom upamćena po tome što dete vrlo često mokri što je posledica traume pošto je prisustvovalo masakru.
S druge strane, negativci koje igra sam krem našeg villain glumišta - Bogdan Diklić, Josif Tatić i Radko Polič takođe nisu previšu zanimljivi iako je samo ubistvo majke urađeno sa izvesnom dozom inventivnosti, iako krajnje nevešto.
Kresojina režija je vrlo svedena, sa karakterističnim peckinpahovskim slowmotionima u scenema upucavanja negativaca ali bez karakterističnog bullet balleta po kome je Peckinpah poznat.
Pošto je reč o jugoslovenskom filmu, jasno je da ima lirski kraj koji pokušava da donese neku veliku poentu filmu, međutim, ja do neke velike poente, sem da možda ljudi ne mogu do besvesti biti posvećeni nasilju i da ih osveta neće učiniti srećnim, nisam došao. A kraj je pretendovao na nešto više pošto junaci uđu u sred zime u more do pojasa, ali šta to znači mi sinoć nismo uspeli da dokučimo.
S druge strane, ja kao neko ko se profesionalno bavi filmom znam da su mnogi krajevi naprosto i samo rešenja da se film završi što pompeznije, i da ni sami autori sem efektnosti završetka vrlo često nemaju tačnu ideju o konotaciji koju to nosi.
Vrlo specifičan omaž svojoj opsesiji automobilizmom, Baletić kao autor priče, daje u liku auto trkača koga igra Aleksandar Berček, ali koji do kraja filma ne zaigra važniju ulogu sem da reprezentuje dekadentno građanstvo koje se nije jasno postavilo u odnosu na rat koji se zbivao oko njih.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment