Žika K. i ja smo u ponedeljak na našoj tradicionalnoj projekciji srpskih filmova gledali VRANE Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare.
Reč je o jednom od underrated klasika Crnog talasa i filmu koji uz BUBAŠINTERA predstavlja najprogresivniji segment Crnog talasa.
Slično kao i BUBAŠINTER, tako i VRANE anticipiraju Almodovara i njegovu neverovatnu sposbnost da nešto što je potpuno bizarno tretira kao najnormaniju stvar, bez ikakvog pojašnjavanja, moralne osude ili pozicioniranja nasuprot normalne okoline.
VRANE su naseljene pitoresknim gubitnicima, izopačenicima i kriminalcima i ponovo je reč o svetu u kome ne postoje društveno prihvatljivi tipovi, u kome su i sve državne ustanove prikazane u svom najpokvarenijem i najkarikaturalnijem izdanju.
Cica Perović suvereno vlada tim univerzumom u kome su sve premise uvrnute a svi razvoji događaja relativno logični u odnosu na tu premisu.
Osnovna razlika koja odvaja VRANE od besprekornog BUBAŠINTEROVOG dometa jeste gubitak koncentracije na samom kraju filma kada ova priča dobija prilično nezadovoljavajuće zaključenje, i po prvi put, sasvim mimo duha filma ulazi u neku vrstu moraliziranja.
No, sve dotle u filmu se graniči sa genijalnim, naravno u parametrima "naivne kinematografije" kojom su se Mihić i Kozomara bavili.
* * * / * * * *
Reč je o jednom od underrated klasika Crnog talasa i filmu koji uz BUBAŠINTERA predstavlja najprogresivniji segment Crnog talasa.
Slično kao i BUBAŠINTER, tako i VRANE anticipiraju Almodovara i njegovu neverovatnu sposbnost da nešto što je potpuno bizarno tretira kao najnormaniju stvar, bez ikakvog pojašnjavanja, moralne osude ili pozicioniranja nasuprot normalne okoline.
VRANE su naseljene pitoresknim gubitnicima, izopačenicima i kriminalcima i ponovo je reč o svetu u kome ne postoje društveno prihvatljivi tipovi, u kome su i sve državne ustanove prikazane u svom najpokvarenijem i najkarikaturalnijem izdanju.
Cica Perović suvereno vlada tim univerzumom u kome su sve premise uvrnute a svi razvoji događaja relativno logični u odnosu na tu premisu.
Osnovna razlika koja odvaja VRANE od besprekornog BUBAŠINTEROVOG dometa jeste gubitak koncentracije na samom kraju filma kada ova priča dobija prilično nezadovoljavajuće zaključenje, i po prvi put, sasvim mimo duha filma ulazi u neku vrstu moraliziranja.
No, sve dotle u filmu se graniči sa genijalnim, naravno u parametrima "naivne kinematografije" kojom su se Mihić i Kozomara bavili.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment