Friday, November 9, 2007

LAUGHING POLICEMAN

esto mi se desi da neki film moram da gledam iz pet navrata, pošto mi je nepodnošljiv i težak za gledanje, a da na kraju kada ga pogledam razmislim i konstatujem da se radi o dobrom filmu.

To su uglavnom filmovi sa nekom vrstom neravnoteže između celine i makroplana koji su potpuno u redu i mikroplana to jest skupa sadašnih trenutaka tokom gledanja.

Tu problem može biti u rediteljskom pristupu, ili glumi, ili kadriranju, ili naprosto montaži.

Takav film mi je bio LAUGHING POLICEMAN Stuarta Rosenberga, courtesy of Ginger, jedan od značajnih seventies policijskih filmova.

Mislim da je njegova greška u tome što je u scenarističkoj postavci i glumačkoj igri išao na pseudodokumentarnost koja je bila nepotrebna za ovaj prilično jasan police procedural, sa akcentom na detektivsku istragu, u kojoj se gomilaju svedočenja, i duge potrage za dokazima koje kroz dokumentarnost postaju nepodnošljive.

A u suštini, LAUGHING POLICEMAN je anticipacija CRUISINGa, i govori o inače vrlo nađubrenoj sceni San Franciska koji je osim po Zodiaku bio poznat i po Zebra Murdersima i po ubistvu Mayora of Castro Street i uopšte je bio violence capital u svoje vreme.

LAUGHING POLICEMAN uspeva da sakupi dosta te frustracije i da se na neki način predstavi kao neka vrsta realističkog DIRTY HARRYja.

Walter Matthau pored komičarske karijere ima i neviđen triler kredibilitet sa jednim od najboljih filmova svih vremena CHARLEY VARRICK, i izvanrednim trilerima poput TAKING OF PELHAM 1,2,3. LAUGHING POLICEMAN je svakako deo te priče, i zaslužuje posebnu pažnju.

* * 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment