Pogledao sam P2 Franck Khalfouna, courtesy of Kunac i mogu reći da sada već uspevam da nazrem obrise onoga što će mladi EuropaCorpovi hipsteri doneti Holivudu. Sve ono što se osećalo kao vrlina i kao nedostatak EuropaCorpovih žanrovskih filmova, biva preneto u Holivud u njihovim filmovima i zanimljivo je kako ni holivudske okolnosti nisu uspele da artikulišu i reše neke od njihovih osnovnih problema.
P2 je high concept film. P2 je toliko high concept film da boli. Pojavio se nešto malo posle prvog revivala high concept kamernog trilera u kome su bili naslovi poput RED EYE, COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR i sl. Međutim, generalno fluktuacija high concept projekate je velika i zapravo mnogo više ih je u developmentu nego što na kraju biva realizovano.
High concept kao takav je potpuno legitimna tradicija trilera koja vuče korene od autora kao što su Hitchcock ili Cluzot ili Castle, i ovaj pristup trileru je imao svoje zlatne dane u više navrata. Dakle, ovo nije neka savremena ili pak francuska izmišljotina, ali čini se da jednostavnost i trilerska ekspresivnost high concept filma mogu biti dobar calling card mladim i/ili stranim rediteljima.
Međutim, P2 nije baš najuspeliji high concept, i definitivno nije sam po sebi dobro ostvarenje što ne znači da ne treba da bude calling card za ovog reditelja. Naime, Khalfoun se u ovom filmu pokazao kao solidan igrač zadatka i pokazao je da naprosto ume da realizuje određene stilske žanrovske figure što naravno uvek stoji kao velika nedoumica kad su strani reditelji u pitanju. Doduše, to su pokazali i Siri i Richet pa su ipak vraćeni nazad u Francusku, verovatno obeshrabreni slabim projektima koji su im ponuđeni.
Mislim da ni Khalfoun neće imati znatno drugačiju sudbinu i pitanje je koliko će imati strpljenja da sledećih nekoliko godina radi nešto ovako isto.
P2 je kao koncept odličan ali nažalost scenario koji su napisali Aja, njegov stalni saradnik Gregory Levaseur i sam Khalfoun nije iskoristio potencijal ove priče. Koncept je vrlo jasan. Mlada poslovna žena na Božić biva zatočena u podzemnoj garaži poslovne zgrade i biva prepuštena na milost i nemilost čuvaru psihopati koji je njome opsednut.
Ovaj koncept, ma koliko generičan bio u samoj postavci odnosa manijaka i žrtve, nudio je nekoliko jako dobrih linija konflikta. Naravno primarni konflikt je manijak-žrtva, izopačenost-normalnost, zatim muškarac-žena, birokratija-radnici, gornji spratovi-podrum, klasni konflikti po nekoliko linija, tehnologija-biološki opstanak, i sve bi naravno trebalo da kulminira dosezanjem civilizacijske nulte tačke u tom prostoru.
Međutim, mi prvo nikada ne saznamo koja su svojstva glavne junakinje. Ona je očigledno vrlo zauzeta i radi do kasno. Međutim, mi ne znamo da li je to zato što je ona jako vredna i uspešna ili je to zato što je glupa i sporija od drugih, ili je to zato što je pokvarena i radi nešto kolegama iza leđa. Ne, mi samo znamo da ona ostaje do kasno i da ju je startovao kolega na poslu, koji joj se zbog izvinjava i ona nema neki naročit drušveni život i ide na porodično božićno slavlje. Međitim, mi ne vidimo nijedna razlog za te postavljene okolnosti i samim tim nemamo odnos ni prema tome ko je ona, niti želimo da joj se želje ispune niti bilo šta. Ona je kliše zauzete poslovne žene, i čak bi i to na nekom banalnom nivou bilo u redu da film ima ikakav stav prema tome.
Manijak s druge strane je jedna teatralna budala. Međutim, u stanju ove totalne ambivalencije prema glavnoj junakinji taj lik je mogao preuzeti prevagu. Taj lik je mogaobiti neko u čije se ludilo može projektovati neki sadržaj naročito jer atakuje na osobu bez svojstava. Da su autori iole branili taj lik, na bilo koji način, imajući u vidu slabost glavnog lika, manijak je mogao postati moralni centar filma. Junakinja je toliko objektifikovana i toliko bez svojstava da je manijak mgoao biti pozitivac. Ali, ne, njegovo ponašanje je toliko teatralno i toliko klišetizirano da nema nikakvog utemeljenja, i mi pokušavamo da pratimo sukob između dva nepostojeća lika pa je samim tim i sukob nepostojeći.
Kao što znate, ja svakako nisam neko ko naročito insistira na likovima, međutim, u ovakon svedenoj strukturi, likovi su ipak potrebni, naročito pošto Khalfoun insistira na character-driven scenama.
E sad tu dolazimo do još jednog krajnje bizarnog nedostatka a to je da ovde gledamo character-driven piece koji su pisala trojica ljudi koji nisu English-speakeri i nisu Amerikanci, tako da likovi naročito zbog toga deluju jako šuplje i imaju beskrajne dijaloške scene u kojima se ponavljaju replike, odnosi stagniraju, nema nikakvih promena, itd. Dakle, film pati od jedne potpune statičnosti kad je reč o odnosima likova. Nisu ni pokušali da aprave neku psihološku igru ili neki preokret u odnosima, ne samo unutar scena što je jako bito za ovakve priče, nego ni na globalnom nivou filma, gde je uvek bitno, to je tako oveštala fraza da dođe do promena u likovima.
E sad, ono što je ključno pitanje jeste kakvo je rokanje. Hm, ima recimo jedna i po dobra scena, a to je zarobljavanje junakinje u liftu. Kad je reč o aspektu fizičke akcije, film je krajnje predvidljiv. naravno, predvidljivost kao takva je vrlo često iznuđena, naročito kada se operiše na lokaciji koju svi znamo i sa napravama kojima svi raspolažemo. To bi naravno trebalo da pruži filma novi sloj suspensea, ali isto tako ga neumitno tera i u predvidljivost. Moram priznati da me u recentnoj žanrovskoj produkciji mnogo više impresioniraju reditelji koji uspevaju da prevaziđu predvidljivost nego oni koji su originalni, pošto je upravo prevazilaženje konvencije unutar konvencije možda najveće majstorstvo u žanru.
Reditelj koga je recimo poštujem zbog toga je Rob Schmidt. On ima dar da tačno proceni koja od neizbežnih scena, nije mesto za akcenat i preko koje treba preći što brže i efikasnije, i to je pokazao i u WRONG TURNu i u svojoj MoH epizodi. Khalfoun nema tu sposbnost i gomilu prdvidljivih scena (uključujući i moj favorit "slučaj Martina Balsama" tretira smrtno ozbiljno i pretenciozno i pokušava da nas uplaši. A akcentovanje takvih scena daje filmu naroćitu redundantnost i baš iritira gledaoca. Siguran sam da uživanje u filmu može biti nekih 20% veće nekome ko ne gleda previše žanrovskog filma, ali mislim da većina publike ima otpor prema ovakvim situacijama.
Na sve to, iako P2 ima neku vrstu prestiža i neku auru koju emituje sam film kroz prilično glamuroznu fotografiju (na svu sreću glamur nije opteretio broj kadrova tako da je film lepo raskadriran), zaista se lako srozava na nivo tipičnog studijskog take the money and run programmera.
Ono što je svakako za pohvalu su hard-R momenti, međutim oni nisu dovoljno ekstremni, duhoviti i raigrani (kao u npor. FINAL DESTINATION 2) da bi bili kvalitet sami po sebi niti posebno mariš za ljude kojima bivaju naneti.
Staljinistički rečeno, P2 nosi sve simptome EuropaCorpovih produkcija s tim što naravno ovog puta nema egzotike da ga odbrani pošto ne stoji na braniku odbrane od američke repertoarske hegemonije već joj služi.
Ipak, ja i dalje ostajem sucker za ovaj milje i tu produkciju i sa nestrpljenjem, dodatno pojačanim Trippovim hypeom čekam da u slast poalpćem xavier gensovog HITMANa. BTW, jel neko gledao taj Gensov horor oko kog postoji ogroman hype?
* * / * * * *
P2 je high concept film. P2 je toliko high concept film da boli. Pojavio se nešto malo posle prvog revivala high concept kamernog trilera u kome su bili naslovi poput RED EYE, COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR i sl. Međutim, generalno fluktuacija high concept projekate je velika i zapravo mnogo više ih je u developmentu nego što na kraju biva realizovano.
High concept kao takav je potpuno legitimna tradicija trilera koja vuče korene od autora kao što su Hitchcock ili Cluzot ili Castle, i ovaj pristup trileru je imao svoje zlatne dane u više navrata. Dakle, ovo nije neka savremena ili pak francuska izmišljotina, ali čini se da jednostavnost i trilerska ekspresivnost high concept filma mogu biti dobar calling card mladim i/ili stranim rediteljima.
Međutim, P2 nije baš najuspeliji high concept, i definitivno nije sam po sebi dobro ostvarenje što ne znači da ne treba da bude calling card za ovog reditelja. Naime, Khalfoun se u ovom filmu pokazao kao solidan igrač zadatka i pokazao je da naprosto ume da realizuje određene stilske žanrovske figure što naravno uvek stoji kao velika nedoumica kad su strani reditelji u pitanju. Doduše, to su pokazali i Siri i Richet pa su ipak vraćeni nazad u Francusku, verovatno obeshrabreni slabim projektima koji su im ponuđeni.
Mislim da ni Khalfoun neće imati znatno drugačiju sudbinu i pitanje je koliko će imati strpljenja da sledećih nekoliko godina radi nešto ovako isto.
P2 je kao koncept odličan ali nažalost scenario koji su napisali Aja, njegov stalni saradnik Gregory Levaseur i sam Khalfoun nije iskoristio potencijal ove priče. Koncept je vrlo jasan. Mlada poslovna žena na Božić biva zatočena u podzemnoj garaži poslovne zgrade i biva prepuštena na milost i nemilost čuvaru psihopati koji je njome opsednut.
Ovaj koncept, ma koliko generičan bio u samoj postavci odnosa manijaka i žrtve, nudio je nekoliko jako dobrih linija konflikta. Naravno primarni konflikt je manijak-žrtva, izopačenost-normalnost, zatim muškarac-žena, birokratija-radnici, gornji spratovi-podrum, klasni konflikti po nekoliko linija, tehnologija-biološki opstanak, i sve bi naravno trebalo da kulminira dosezanjem civilizacijske nulte tačke u tom prostoru.
Međutim, mi prvo nikada ne saznamo koja su svojstva glavne junakinje. Ona je očigledno vrlo zauzeta i radi do kasno. Međutim, mi ne znamo da li je to zato što je ona jako vredna i uspešna ili je to zato što je glupa i sporija od drugih, ili je to zato što je pokvarena i radi nešto kolegama iza leđa. Ne, mi samo znamo da ona ostaje do kasno i da ju je startovao kolega na poslu, koji joj se zbog izvinjava i ona nema neki naročit drušveni život i ide na porodično božićno slavlje. Međitim, mi ne vidimo nijedna razlog za te postavljene okolnosti i samim tim nemamo odnos ni prema tome ko je ona, niti želimo da joj se želje ispune niti bilo šta. Ona je kliše zauzete poslovne žene, i čak bi i to na nekom banalnom nivou bilo u redu da film ima ikakav stav prema tome.
Manijak s druge strane je jedna teatralna budala. Međutim, u stanju ove totalne ambivalencije prema glavnoj junakinji taj lik je mogao preuzeti prevagu. Taj lik je mogaobiti neko u čije se ludilo može projektovati neki sadržaj naročito jer atakuje na osobu bez svojstava. Da su autori iole branili taj lik, na bilo koji način, imajući u vidu slabost glavnog lika, manijak je mogao postati moralni centar filma. Junakinja je toliko objektifikovana i toliko bez svojstava da je manijak mgoao biti pozitivac. Ali, ne, njegovo ponašanje je toliko teatralno i toliko klišetizirano da nema nikakvog utemeljenja, i mi pokušavamo da pratimo sukob između dva nepostojeća lika pa je samim tim i sukob nepostojeći.
Kao što znate, ja svakako nisam neko ko naročito insistira na likovima, međutim, u ovakon svedenoj strukturi, likovi su ipak potrebni, naročito pošto Khalfoun insistira na character-driven scenama.
E sad tu dolazimo do još jednog krajnje bizarnog nedostatka a to je da ovde gledamo character-driven piece koji su pisala trojica ljudi koji nisu English-speakeri i nisu Amerikanci, tako da likovi naročito zbog toga deluju jako šuplje i imaju beskrajne dijaloške scene u kojima se ponavljaju replike, odnosi stagniraju, nema nikakvih promena, itd. Dakle, film pati od jedne potpune statičnosti kad je reč o odnosima likova. Nisu ni pokušali da aprave neku psihološku igru ili neki preokret u odnosima, ne samo unutar scena što je jako bito za ovakve priče, nego ni na globalnom nivou filma, gde je uvek bitno, to je tako oveštala fraza da dođe do promena u likovima.
E sad, ono što je ključno pitanje jeste kakvo je rokanje. Hm, ima recimo jedna i po dobra scena, a to je zarobljavanje junakinje u liftu. Kad je reč o aspektu fizičke akcije, film je krajnje predvidljiv. naravno, predvidljivost kao takva je vrlo često iznuđena, naročito kada se operiše na lokaciji koju svi znamo i sa napravama kojima svi raspolažemo. To bi naravno trebalo da pruži filma novi sloj suspensea, ali isto tako ga neumitno tera i u predvidljivost. Moram priznati da me u recentnoj žanrovskoj produkciji mnogo više impresioniraju reditelji koji uspevaju da prevaziđu predvidljivost nego oni koji su originalni, pošto je upravo prevazilaženje konvencije unutar konvencije možda najveće majstorstvo u žanru.
Reditelj koga je recimo poštujem zbog toga je Rob Schmidt. On ima dar da tačno proceni koja od neizbežnih scena, nije mesto za akcenat i preko koje treba preći što brže i efikasnije, i to je pokazao i u WRONG TURNu i u svojoj MoH epizodi. Khalfoun nema tu sposbnost i gomilu prdvidljivih scena (uključujući i moj favorit "slučaj Martina Balsama" tretira smrtno ozbiljno i pretenciozno i pokušava da nas uplaši. A akcentovanje takvih scena daje filmu naroćitu redundantnost i baš iritira gledaoca. Siguran sam da uživanje u filmu može biti nekih 20% veće nekome ko ne gleda previše žanrovskog filma, ali mislim da većina publike ima otpor prema ovakvim situacijama.
Na sve to, iako P2 ima neku vrstu prestiža i neku auru koju emituje sam film kroz prilično glamuroznu fotografiju (na svu sreću glamur nije opteretio broj kadrova tako da je film lepo raskadriran), zaista se lako srozava na nivo tipičnog studijskog take the money and run programmera.
Ono što je svakako za pohvalu su hard-R momenti, međutim oni nisu dovoljno ekstremni, duhoviti i raigrani (kao u npor. FINAL DESTINATION 2) da bi bili kvalitet sami po sebi niti posebno mariš za ljude kojima bivaju naneti.
Staljinistički rečeno, P2 nosi sve simptome EuropaCorpovih produkcija s tim što naravno ovog puta nema egzotike da ga odbrani pošto ne stoji na braniku odbrane od američke repertoarske hegemonije već joj služi.
Ipak, ja i dalje ostajem sucker za ovaj milje i tu produkciju i sa nestrpljenjem, dodatno pojačanim Trippovim hypeom čekam da u slast poalpćem xavier gensovog HITMANa. BTW, jel neko gledao taj Gensov horor oko kog postoji ogroman hype?
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment