Pogledao sam PARADIES: LIEBE Ulricha Siedla, deo trilogije PARADIES ovog austrijskog provokatora u kojoj pokušava da ponudi svoje viđenje savremenog čoveka. LIEBE se bavi sredovečnom Austrijankom koja odlazi na odmor u Keniju sa namerom da se ozbiljnije pozabavi seks turizmom, i LIEBE govori o njenom suočavanju sa jednim miljeom koji je i njoj i publici nepoznat, i samim tim donosi niz iznenađenja, s tim što publika sve gleda sa uelbekovskom hladnoćom dočim junakinja to proživljava sa snažnim emocijama.
Junakinja doživljava jedan od klišea iz filmova o plaćenoj ljubavi, a to je situacija u kojoj se klijent uprkos cinizmu, svesti o prirodi odnosa itd. zaljubi u prostitutku. Siedl tome prilazi na hladan, klinički način, sa glumcima koji su spremni da idu do kraja prikazujući seks kao frustrirajuću, neprijatnu stvar i iznoseći pred publiku svoja tela za koja je jasno zašto su ih dovela u Keniju na seks turizam.
Siedl se beskompromisno fokusira na junakinju, bez ikakvog lutanja van njene vizure i pokušaja da prikaže širu socijalnu sliku, međutim, kroz taj fokus on nudi sasvim dovoljno šire slike. I Siedlova junakinja je jedna od savremenih postavki, imamo samo nagoveštaj njene traumatične prošlosti, teskobne sadašnjosti i svih mogućih nesigurnosti i frustracija. Iako na početku, Siedl iznosi nekoliko snažnih prizora kojima "uvodi" svoju junakinju on ih potom ne razrađuje ali ostavlja jak utisak o njenom bekgraundu.
Siedlova naracija je vezana za junakinju i ono što se njoj dešava, gluma je naturalistička, i u tom pogledu PARADIES: LIEBE je art house, i ne može se u potpunosti definisati kao problemski film o seks turizmu u Keniji i ženama sa Zapda koje idu tamo u potrazi za uživanjem. Ovo je više film o konkretnoj junakinji, a širi kontekst je tu samo usput.
Sam milje u kome se priča odvija je vrlo atraktivan i čini da PARADIES: LIEBE bude dinamičniji i atraktivniji od uobičajenog art-house filma. Gluma je izuzetna, naročito kod glavne junakinje, a podela je briljantna kod svih likova.
Siedelov stil je odmeren, u službi junaka i naturalističkog pristupa, a jedan od DPjeva je bio Ed Lachman, saradnik Soderbergha i Larry Clarka, DP koji je zaslužan za neke od najlepše slikanih indie filmova i jedan od najbitnijih DPjeva u tom svetu.
Zanimljivo je uporediti PARADIES: LIEBE i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU Darka Bajića kao primere potpuno suprotnih pristupa i rezultata. Naime, ne samo da su rezultati različiti, LIEBE je odličan a DUNAV grozan film, već su i postavke obrnute, kod Bajića je u prvom planu ideologija u jednoj arhaičnoj formi bliskoj Lini Wertmuller, Liliani Cavani pa zašto ne i Tinto Brassu, dok je Siedl fokusiran na likove, a na kraju nudi ideološki ubedljiviji film, u znatno modernijoj formi.
LIEBE se stoga 2012. pridružuje arty filmovima o žnema u potrazi kao što su ZERO DARK THIRTY i KLIP, s tim što je ovoga puta reditelj muškarac, ali autodestrukcija i očaj su slični.
* * * 1/2 / * * * *
Junakinja doživljava jedan od klišea iz filmova o plaćenoj ljubavi, a to je situacija u kojoj se klijent uprkos cinizmu, svesti o prirodi odnosa itd. zaljubi u prostitutku. Siedl tome prilazi na hladan, klinički način, sa glumcima koji su spremni da idu do kraja prikazujući seks kao frustrirajuću, neprijatnu stvar i iznoseći pred publiku svoja tela za koja je jasno zašto su ih dovela u Keniju na seks turizam.
Siedl se beskompromisno fokusira na junakinju, bez ikakvog lutanja van njene vizure i pokušaja da prikaže širu socijalnu sliku, međutim, kroz taj fokus on nudi sasvim dovoljno šire slike. I Siedlova junakinja je jedna od savremenih postavki, imamo samo nagoveštaj njene traumatične prošlosti, teskobne sadašnjosti i svih mogućih nesigurnosti i frustracija. Iako na početku, Siedl iznosi nekoliko snažnih prizora kojima "uvodi" svoju junakinju on ih potom ne razrađuje ali ostavlja jak utisak o njenom bekgraundu.
Siedlova naracija je vezana za junakinju i ono što se njoj dešava, gluma je naturalistička, i u tom pogledu PARADIES: LIEBE je art house, i ne može se u potpunosti definisati kao problemski film o seks turizmu u Keniji i ženama sa Zapda koje idu tamo u potrazi za uživanjem. Ovo je više film o konkretnoj junakinji, a širi kontekst je tu samo usput.
Sam milje u kome se priča odvija je vrlo atraktivan i čini da PARADIES: LIEBE bude dinamičniji i atraktivniji od uobičajenog art-house filma. Gluma je izuzetna, naročito kod glavne junakinje, a podela je briljantna kod svih likova.
Siedelov stil je odmeren, u službi junaka i naturalističkog pristupa, a jedan od DPjeva je bio Ed Lachman, saradnik Soderbergha i Larry Clarka, DP koji je zaslužan za neke od najlepše slikanih indie filmova i jedan od najbitnijih DPjeva u tom svetu.
Zanimljivo je uporediti PARADIES: LIEBE i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU Darka Bajića kao primere potpuno suprotnih pristupa i rezultata. Naime, ne samo da su rezultati različiti, LIEBE je odličan a DUNAV grozan film, već su i postavke obrnute, kod Bajića je u prvom planu ideologija u jednoj arhaičnoj formi bliskoj Lini Wertmuller, Liliani Cavani pa zašto ne i Tinto Brassu, dok je Siedl fokusiran na likove, a na kraju nudi ideološki ubedljiviji film, u znatno modernijoj formi.
LIEBE se stoga 2012. pridružuje arty filmovima o žnema u potrazi kao što su ZERO DARK THIRTY i KLIP, s tim što je ovoga puta reditelj muškarac, ali autodestrukcija i očaj su slični.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment