Treba se suočiti sa surovom istinom - THE LAST STAND nije pravi film za Arniejev povratak u bioskope, a ruku na srce, suroviji je deo koji nam kaže da od onoga što bi trebalo da se vrati nije ostalo mnogo. Međutim, pored toga što ovo nije pravi film za Arniejev povratak, nije pravi ni za Kim Jee Woonov dolazak u Holivud.
I John Wayne je pred kraj karijere, odnosno kada je počeo za zalazi, sarađivao sa novijim rediteljima, slabijim od onih koji su režirali kanon njegovog opusa, tu pre svega mislim na Forda, Hawksa i Hathawaya. U svakom slučaju, on je tu nailazio na zanimlljive ekscese poput saradnje sa Douglasom Hickoxom ili Johnom Sturgesom, pa sve do remek-dela koje mu je napravio Don Siegel. U tom smislu, Arnie je napravio zanimljiv manevar sa Kim Jee Woonom iz više razloga. Prvo, od stranih reditelja, Korejanci su ponajmanje radili u Holivudu, a od ovih novih majstora, sva tri najveća će se okušati ove godine na engleskom ali Kim je prvi. Naravno, to ne znači da su ranije Korejanci potpuno zaobilazili Holivud ali su radili upadljivo marginalno, ponekad, kao u slučaju čuvenog Shin Sang-oka i pod pseudonimom.
Jedan od razloga za to je što korejski reditelji prvo imaju jako dobre uslove za rad u samoj domovini. A drugi je što slabo znaju engleski i što na njih američki film nije ostvario neki presudan uticaj, barem ne mnogo više u odnosu na svakog drugog ko je inače živeo na planeti Zemlji. Oud, za razliku od Hong Konga koji je imao puno veza sa oksidentalnim kinematografijama, Južna Koreja je najveće uspehe postizala kroz svoja autonomna viđenja žanrovskih obrazaca ili kroz gotovo autistično kopiranje američkih uzora u pojedinim slučajevima. Filmovi poput SHIRI ili PHANTOM SUBMARINE jesu gotovo potpuno rip-offovi američkih filmova ali oni ne izgledaju kao radovi nekoga ko "komunicira" sa američkim filmom već pre radovi nekoga ko je pogledao američki film i kao da nema svest o tome da su ti filmovi globalno prisutni i uticajni.
Otud Kim Jee Woon u THE LAST STANDu nekako kao da ne uspeva da savlada činjenicu da režira Arniejev povratnički film. Detalji kojima se aludira na Arnije su minorni i deluju potpuno nepovezano sa samom celinom. Sam Arnie je dosta sklonjen sa ekrana, epizodisti i negativci svih stepena umešanosti imaju mnogo vremena pa je na kraju teško odrediti da li je Arnie baš i zvezda ovog filma. Konačno i kad je na ekranu, nije baš najjasnije gde bi se u njegovom opusu ovaj film mogao smestiti, jer ovo nije produžetak "klasike" a nije ni EXPENDABLES što je zapravo jedina stvar koja na fundamentalnom nivou valja u ovom filmu - Kim Jee Woon nije potonuo u sprdačinu, reference, citate, viceve o samima sebi i sl. Međutim, mimo toga nije ponudio ništa u šta bi se sam Arnie uklopio. Naravno, možemo sada da se setimo nekih manje bitnih Arniejevih filmova poput RAW DEAL ili ERASERa u kojima je on igrao slične "dobro uklopljene" likove ali u suštini Arnie je uvek bio bolji kao autsajder nego kao faktor "normalnosti" kao što treba da bude u ovom filmu.
U tom smislu, ni kada krenu incidenti on ne postaje mašina za ubijanje kao u COMMANDOu, on više posaje neki pseudo-vestern samotnjak što mu ne odgovara.
U produkcionom smislu, THE LAST STAND je svakako skormniji od Kimovog THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD i na polju akcije Kim se pokazuje da je nešto maštovitiji od američkih reditelja a po izvedbi je tu negde oko visoke srednje klase. Međutim, kad je o inventivnosti akcije reč, smisao za humor i sklonost prema prenaglašenom nasilju su prisutni već neko vreme i to mahom u promašajima kao što je DREDD ili simpatičnim komercijalnim katastrofama kao što je PUNISHER: WAR ZONE. Kim Jee Woon je vrlo maštovit i duhovit kada se dođe do akcije, naročito u završnici, pa tu, pre svega na nivou "pogleda na stvari"; THE LAST STAND povuče na Koreju.
I utoliko Kim opravda svoj izlet u SAD, bar kad je reč o producentima, ali ne i kad je reč o onima koji prate njegov rad.
Nažaost, u svemu što nije akcija, i to mahom ona u završnici, Kim se ne snalazi preterano dobro. Dramske scene deluju ispušteno,. na granici parodije i fokusiraju se na razvoj likova u kojima nažalost nema ničega niti zaslužuju pažnju.
No, u krajnjem zbiru, u ovom filmu ima lepih fragmenata, ima mnogo više integriteta nego u EXPENDABLESu i već samim tim zaslužuje pohvalu jer se plašim da će upravo ta samoreferntna faza krasiti Arniejev povratak.
* * 1/2 / * * * *
I John Wayne je pred kraj karijere, odnosno kada je počeo za zalazi, sarađivao sa novijim rediteljima, slabijim od onih koji su režirali kanon njegovog opusa, tu pre svega mislim na Forda, Hawksa i Hathawaya. U svakom slučaju, on je tu nailazio na zanimlljive ekscese poput saradnje sa Douglasom Hickoxom ili Johnom Sturgesom, pa sve do remek-dela koje mu je napravio Don Siegel. U tom smislu, Arnie je napravio zanimljiv manevar sa Kim Jee Woonom iz više razloga. Prvo, od stranih reditelja, Korejanci su ponajmanje radili u Holivudu, a od ovih novih majstora, sva tri najveća će se okušati ove godine na engleskom ali Kim je prvi. Naravno, to ne znači da su ranije Korejanci potpuno zaobilazili Holivud ali su radili upadljivo marginalno, ponekad, kao u slučaju čuvenog Shin Sang-oka i pod pseudonimom.
Jedan od razloga za to je što korejski reditelji prvo imaju jako dobre uslove za rad u samoj domovini. A drugi je što slabo znaju engleski i što na njih američki film nije ostvario neki presudan uticaj, barem ne mnogo više u odnosu na svakog drugog ko je inače živeo na planeti Zemlji. Oud, za razliku od Hong Konga koji je imao puno veza sa oksidentalnim kinematografijama, Južna Koreja je najveće uspehe postizala kroz svoja autonomna viđenja žanrovskih obrazaca ili kroz gotovo autistično kopiranje američkih uzora u pojedinim slučajevima. Filmovi poput SHIRI ili PHANTOM SUBMARINE jesu gotovo potpuno rip-offovi američkih filmova ali oni ne izgledaju kao radovi nekoga ko "komunicira" sa američkim filmom već pre radovi nekoga ko je pogledao američki film i kao da nema svest o tome da su ti filmovi globalno prisutni i uticajni.
Otud Kim Jee Woon u THE LAST STANDu nekako kao da ne uspeva da savlada činjenicu da režira Arniejev povratnički film. Detalji kojima se aludira na Arnije su minorni i deluju potpuno nepovezano sa samom celinom. Sam Arnie je dosta sklonjen sa ekrana, epizodisti i negativci svih stepena umešanosti imaju mnogo vremena pa je na kraju teško odrediti da li je Arnie baš i zvezda ovog filma. Konačno i kad je na ekranu, nije baš najjasnije gde bi se u njegovom opusu ovaj film mogao smestiti, jer ovo nije produžetak "klasike" a nije ni EXPENDABLES što je zapravo jedina stvar koja na fundamentalnom nivou valja u ovom filmu - Kim Jee Woon nije potonuo u sprdačinu, reference, citate, viceve o samima sebi i sl. Međutim, mimo toga nije ponudio ništa u šta bi se sam Arnie uklopio. Naravno, možemo sada da se setimo nekih manje bitnih Arniejevih filmova poput RAW DEAL ili ERASERa u kojima je on igrao slične "dobro uklopljene" likove ali u suštini Arnie je uvek bio bolji kao autsajder nego kao faktor "normalnosti" kao što treba da bude u ovom filmu.
U tom smislu, ni kada krenu incidenti on ne postaje mašina za ubijanje kao u COMMANDOu, on više posaje neki pseudo-vestern samotnjak što mu ne odgovara.
U produkcionom smislu, THE LAST STAND je svakako skormniji od Kimovog THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD i na polju akcije Kim se pokazuje da je nešto maštovitiji od američkih reditelja a po izvedbi je tu negde oko visoke srednje klase. Međutim, kad je o inventivnosti akcije reč, smisao za humor i sklonost prema prenaglašenom nasilju su prisutni već neko vreme i to mahom u promašajima kao što je DREDD ili simpatičnim komercijalnim katastrofama kao što je PUNISHER: WAR ZONE. Kim Jee Woon je vrlo maštovit i duhovit kada se dođe do akcije, naročito u završnici, pa tu, pre svega na nivou "pogleda na stvari"; THE LAST STAND povuče na Koreju.
I utoliko Kim opravda svoj izlet u SAD, bar kad je reč o producentima, ali ne i kad je reč o onima koji prate njegov rad.
Nažaost, u svemu što nije akcija, i to mahom ona u završnici, Kim se ne snalazi preterano dobro. Dramske scene deluju ispušteno,. na granici parodije i fokusiraju se na razvoj likova u kojima nažalost nema ničega niti zaslužuju pažnju.
No, u krajnjem zbiru, u ovom filmu ima lepih fragmenata, ima mnogo više integriteta nego u EXPENDABLESu i već samim tim zaslužuje pohvalu jer se plašim da će upravo ta samoreferntna faza krasiti Arniejev povratak.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment