Razvoj američke ekonomije je doveo do toga da Holivud danas ne može da snimi čak ni punokrvni šovinistički film. U vreme Ronalda Reagana, kada su tržišta SSSRa i Kine praktično bila zatvorena za američki film, a i kada nisu, raspooženje u tim zemljama je bilo takvo da su sa radoznalošću prihvatali američku propagandu, postojale su određene, mahom fiktivne prepreke na koje bi nailazili otvoreno šovinistički filmovi koji bi se bavili diretnim konfliktom SAD i SSSRa. Uostalom, osim u špijunskim filmovima, direktan konflikt SAD i SSSRa u otvorenom vojnom sukobu retko kada je i bio prikazivan, osim kada cilj nije bila osuda tog konflikta i njegovih potencijalno apokaliptičnih posledica.
Serija AMERIKA je bila jedan od najskupljih i najambicioznijih projekata američke televizije tokom osamdesetih i ona se bavila fikcionalnom okupacijom Amerike od strane SSSRa. Okupacija prikazana u ovoj seriji je uz sve to, daleko najuverljivije predstavljena, i bazira se na ideji da SSSR koristeći američku Petu kolonu i UN uspeva da zauzme SAD posle serije incidenata. Ta serija je naišla na snažan otpor dela javnosti i izazvala je svojevrsni diplomatski skandal. Uprkos tome što određeni aspekti ove ambicione serije nisu bili realistični, ona je uspela da prikaže relativno logičnu i motivisanu okupaciju SAD koja se ne bi desila kroz direktnu vojnu invaziju.
S druge strane, filma Johna Miliusa RED DAWN ponudio je pojednostavljenu sliku okupacije SAD, Ameriku bi napao SSSR sa svojim latinoameričkim saveznicima i savladao je, a potom bi tokom okupacije otpor pokuašli da istrebe spiskove registrovanih vlasnika oružja i propagandom. Miliusov film je dakle u vojno-političkom pogledu bio znatno naivniji od serije AMERIKA ali je bio vrlo maštovit. Navodno, inspirisan partizanskim filmom a zapravo anarhičnošću ideje da se mladi ljudi opiru okupatoru odnosno Sistemu u ambijentu američkih gradova, Milius je napravio dinamičan i maštovit akcioni film za mlade, takođe naišavši na gnušanje dela javnosti.
Snimanje rimejka RED DAWNa bi u teoriji moglo da nosi neki vrstu političke dimenzije, i da najavi eskalaciju novog Hladnog Rata kada ne bismo već na prvom koraku bili suočeni sa slikom savremenog Holivuda - naime, zbog propasti MGMa, RED DAWN je godinama čekao na premijeru. Taj periodu su producenti iskoristili da uz pomoć specijalnih efekata uklone Kineze kao okupatore iz filma i umesto njih stave Severnu Koreju.
Očigledno da je samo Severna Koreja, jedna potpuno izolovana zemlja, zapravo jedina podesna da se prikaže kao esencijalizovani negativac u ovom filmu. Doduše, deo okupacije sprovode i Rusi, ali su to neki "drugi" Rusi, neki kojima je došla ekstremna desnica na vlast, koliko god sad formulacija ruske ekstremne desnice zvučala paradoksalno, i koliko god samo profilisanje ruske političke scene ne može da se vrši po tim tradicionalnim aršinima.
No, RED DAWN nije ni morao da bude geopolitička analiza savremenog sveta. To je akcioni film. Međutim, ako imamo u vidu da su SAD okupirali vojnici Severne Koreje, ljudi iz naroda koji je u proseku nekoliko centimetara niži od građana Južne Koreje zbog izgladnelosti, to je svakako nudilo prostora za neka maštovita rešenja.
Dok je kod Miliusa bilo puno maštovitih rešenja, od natpisa na stadionu da su gosti pobedili, preko bioskopa u kome tokom okupacije kreće da se daje ALEKSANDAR NEVSKI, pa sve do elegičnog oficira kubanske vojne policije koji je zgađen time da je nekada bio gerilac a sada ganja gerilce. a da ne govorimo o mnogo autentičnijem "povratku korenima" u divljini kroz koji prolaze tinejdžeri.
U filmu koji je režirao Dan Bradley, iskusni reditelj druge ekipe i majstor za realizaciju akcionih scena, nema nimalo mašte, nema apsolutno nikakvog sudara kultura a i akcija je ispod nivoa, doduše znatno skupljih, filmova na kojima je inače radio i stekao ime. Kada se Severnokorejanci pojave u gradu preuzimaju ulogu glinenih golubova, bića koja su manje definisana od usputnih negativaca u kompjuterskim igrama jer čak i u igrama postoje negativci različitog ranga, neki koje je lakše i neki koje je teže ubiti, negativvi sa različitim borilačkim sposobnostima, dočim se u ovom filmu izdvajaju samo dva lika - severnokorejski starešina i ruski specijalac osposobljen za gušenje pobune i otpora. Međutim, i ta dva lika su data krajnje marginalno sa replikama koje John McTiernan recimo ne bi ni titlovao jer je i gledaocu koji ne zna jezik jasno šta znače.
Bez mašte, bez hrabrosti da se kao negativac stavi postojeća supersila, RED DAWN sa Severnom Korejom u žiži deluje kao onaj poslovični slučaj zeca kome sirotinja izaziva erekciju, ali na kraju, RED DAWN je mnogo veća sirotinja. Konačno, ovo nije jadikovka nad gneracijom reditelja kojih više nema ili su odavno neaktivni jer ni ideje samog Miliusa nisu daleko od ove geoplitičke vizije - naime, on je bio jedan od scenariste igre HOMEFRONT koja govori o invaziji Severne Koreje na SAD i navodno je bazirana na nekim strateškim projekcijama stručnih think tankova. Ovo je pre konstatovanje žalosnog stanja u kome je jedan simpatičan akcioni film iz osamdesetih, navodno čak snažno inspirisan jugoslovenskim partizanskim filmom (Milius Wolverinese u originalu definiše kao partizane) pretvoren u beslovesnu impotentnu besmislicu koja ako išta znači, onda je to oportuno senzibiliziranje naroda protiv jedne prkosne države zato što ona veća ima značajno tržište i zato je ne treba ljutiti.
Serija AMERIKA je bila jedan od najskupljih i najambicioznijih projekata američke televizije tokom osamdesetih i ona se bavila fikcionalnom okupacijom Amerike od strane SSSRa. Okupacija prikazana u ovoj seriji je uz sve to, daleko najuverljivije predstavljena, i bazira se na ideji da SSSR koristeći američku Petu kolonu i UN uspeva da zauzme SAD posle serije incidenata. Ta serija je naišla na snažan otpor dela javnosti i izazvala je svojevrsni diplomatski skandal. Uprkos tome što određeni aspekti ove ambicione serije nisu bili realistični, ona je uspela da prikaže relativno logičnu i motivisanu okupaciju SAD koja se ne bi desila kroz direktnu vojnu invaziju.
S druge strane, filma Johna Miliusa RED DAWN ponudio je pojednostavljenu sliku okupacije SAD, Ameriku bi napao SSSR sa svojim latinoameričkim saveznicima i savladao je, a potom bi tokom okupacije otpor pokuašli da istrebe spiskove registrovanih vlasnika oružja i propagandom. Miliusov film je dakle u vojno-političkom pogledu bio znatno naivniji od serije AMERIKA ali je bio vrlo maštovit. Navodno, inspirisan partizanskim filmom a zapravo anarhičnošću ideje da se mladi ljudi opiru okupatoru odnosno Sistemu u ambijentu američkih gradova, Milius je napravio dinamičan i maštovit akcioni film za mlade, takođe naišavši na gnušanje dela javnosti.
Snimanje rimejka RED DAWNa bi u teoriji moglo da nosi neki vrstu političke dimenzije, i da najavi eskalaciju novog Hladnog Rata kada ne bismo već na prvom koraku bili suočeni sa slikom savremenog Holivuda - naime, zbog propasti MGMa, RED DAWN je godinama čekao na premijeru. Taj periodu su producenti iskoristili da uz pomoć specijalnih efekata uklone Kineze kao okupatore iz filma i umesto njih stave Severnu Koreju.
Očigledno da je samo Severna Koreja, jedna potpuno izolovana zemlja, zapravo jedina podesna da se prikaže kao esencijalizovani negativac u ovom filmu. Doduše, deo okupacije sprovode i Rusi, ali su to neki "drugi" Rusi, neki kojima je došla ekstremna desnica na vlast, koliko god sad formulacija ruske ekstremne desnice zvučala paradoksalno, i koliko god samo profilisanje ruske političke scene ne može da se vrši po tim tradicionalnim aršinima.
No, RED DAWN nije ni morao da bude geopolitička analiza savremenog sveta. To je akcioni film. Međutim, ako imamo u vidu da su SAD okupirali vojnici Severne Koreje, ljudi iz naroda koji je u proseku nekoliko centimetara niži od građana Južne Koreje zbog izgladnelosti, to je svakako nudilo prostora za neka maštovita rešenja.
Dok je kod Miliusa bilo puno maštovitih rešenja, od natpisa na stadionu da su gosti pobedili, preko bioskopa u kome tokom okupacije kreće da se daje ALEKSANDAR NEVSKI, pa sve do elegičnog oficira kubanske vojne policije koji je zgađen time da je nekada bio gerilac a sada ganja gerilce. a da ne govorimo o mnogo autentičnijem "povratku korenima" u divljini kroz koji prolaze tinejdžeri.
U filmu koji je režirao Dan Bradley, iskusni reditelj druge ekipe i majstor za realizaciju akcionih scena, nema nimalo mašte, nema apsolutno nikakvog sudara kultura a i akcija je ispod nivoa, doduše znatno skupljih, filmova na kojima je inače radio i stekao ime. Kada se Severnokorejanci pojave u gradu preuzimaju ulogu glinenih golubova, bića koja su manje definisana od usputnih negativaca u kompjuterskim igrama jer čak i u igrama postoje negativci različitog ranga, neki koje je lakše i neki koje je teže ubiti, negativvi sa različitim borilačkim sposobnostima, dočim se u ovom filmu izdvajaju samo dva lika - severnokorejski starešina i ruski specijalac osposobljen za gušenje pobune i otpora. Međutim, i ta dva lika su data krajnje marginalno sa replikama koje John McTiernan recimo ne bi ni titlovao jer je i gledaocu koji ne zna jezik jasno šta znače.
Bez mašte, bez hrabrosti da se kao negativac stavi postojeća supersila, RED DAWN sa Severnom Korejom u žiži deluje kao onaj poslovični slučaj zeca kome sirotinja izaziva erekciju, ali na kraju, RED DAWN je mnogo veća sirotinja. Konačno, ovo nije jadikovka nad gneracijom reditelja kojih više nema ili su odavno neaktivni jer ni ideje samog Miliusa nisu daleko od ove geoplitičke vizije - naime, on je bio jedan od scenariste igre HOMEFRONT koja govori o invaziji Severne Koreje na SAD i navodno je bazirana na nekim strateškim projekcijama stručnih think tankova. Ovo je pre konstatovanje žalosnog stanja u kome je jedan simpatičan akcioni film iz osamdesetih, navodno čak snažno inspirisan jugoslovenskim partizanskim filmom (Milius Wolverinese u originalu definiše kao partizane) pretvoren u beslovesnu impotentnu besmislicu koja ako išta znači, onda je to oportuno senzibiliziranje naroda protiv jedne prkosne države zato što ona veća ima značajno tržište i zato je ne treba ljutiti.
No comments:
Post a Comment