COMET

Sam Esmail me nije impresionirao svojom serijom MR. ROBOT a njegov igrani film COMET takođe nije moja šolja čaja. Naime, duo drama koja se mahom bazira na dijalogu svakako nije forma koja mi je bliska i koju rado gledam, a naročito kada je reč o nekakvom boy meets girl narativu koji se svodi na beskrajne priče o manje-više jednoj temi. Ipak, za one koji to vole, COMET može biti vrhunski primer tog podžarna.

Esmail eksplicito u dijalogu svojih junaka govori o temporalnim umetnostima poput muzike ili filma koje se baziraju na protoku vremena i na njegovom oblikovanju, i poredi sve to sa slikarstvom gde vreme ne igra ulogu i gde razni prizori stoje zarobljeni u vremenu. Sledeći tu ideju on pravi film o dvoje ljudi, odlično ih igraju Justin Long i Emmy Rossum koji se nalaze u različitim fazama veze, života pa i ambijentima, i prikazuje simultano dešavanje tih raznih faza unutar svog temporalnog okvira. On to na početku definiše kao različitie dimenzije, i film koketira sa nekim elementima (naučne) fangastike, ali ovaj film više deluje kao vešto sklopljen mozaik iz različitih faza jednog odnosa.

Čitav film je baziran na dijalogu a Esmailov vizuelni koncept pre svega je baziran na ideji da to nekako estetizuje i vizuelno oneobiči u čemu deifinitivno uspeva. Ipak, nema nikakve sumnje da su intervencije u tom smeru nametnute “spolja”, iz autorove želje da film “izgleda dobro” i da priča takvom postupku ne daje za pravo. 

U svakom slučaju, svoje nerazumevanje prema ovoj vrsti filma neću izraziti u oceni. Reč je o respektabilnom pokušaju nečega što meni kao gledaocu ne leži.

* * * / * * * *