Ponovo sam pogledao IRMU VEP Olivier Assayasa, courtesy of Ginger.
Reč je o revivalu novotalasovske filmofilije ali sada u sasvim novom ključu kritičara koji su radili u Cahiers du cinema tokom sedamdesetih i osamdesetih kada su izvorni novotalasovci već dostigli punu zrelost pa čak i obajatili.
Assayasova IRMA VEP je DAY FOR NIGHT za devedesete. Leaud igra burnt out novotalasovskog reditelja koji za televeiziju radi rimejk LES VAMPIRESa (po definiciji dekadentna kinotečka aktivnost) za koji angažuje hongkonšku glumicu Maggie Cheung (koja inače igra sama sebe).
Assayas se na jednako zanimljiv način kao i Truffaut bavi odnosima u filmskoj ekipi s tim što u konkretnom slučaju njega dosta zanima i filmofilija i politika autora u odnosu na finansijere, aktuelno stanje u svetskom filmu, snalaženje multientičke ekipe, glumca koji pokušava da spozna svoj lik i sl. dok je Truffaut detaljnije tretirao sam rad raznih sektora filmske ekipe i njihovih frustracija.
Assayas uspeva da stvori odličan snimateljski i rediteljski koncept pseudodokumentarnosti u onome što je realnost priče, da bi potom sasvim drugačije tretirao ono što je “film u filmu”, a da pri tom sve izgleda koherentno i nema prevelikih skokova.
U svakom slučaju, najbitnije je da Assayasov film nije fah-idiotski, da je podjednako zanimljiv i za filmske radnike, i za filmofile i za običnu publiku.
* * * / * * * *
Reč je o revivalu novotalasovske filmofilije ali sada u sasvim novom ključu kritičara koji su radili u Cahiers du cinema tokom sedamdesetih i osamdesetih kada su izvorni novotalasovci već dostigli punu zrelost pa čak i obajatili.
Assayasova IRMA VEP je DAY FOR NIGHT za devedesete. Leaud igra burnt out novotalasovskog reditelja koji za televeiziju radi rimejk LES VAMPIRESa (po definiciji dekadentna kinotečka aktivnost) za koji angažuje hongkonšku glumicu Maggie Cheung (koja inače igra sama sebe).
Assayas se na jednako zanimljiv način kao i Truffaut bavi odnosima u filmskoj ekipi s tim što u konkretnom slučaju njega dosta zanima i filmofilija i politika autora u odnosu na finansijere, aktuelno stanje u svetskom filmu, snalaženje multientičke ekipe, glumca koji pokušava da spozna svoj lik i sl. dok je Truffaut detaljnije tretirao sam rad raznih sektora filmske ekipe i njihovih frustracija.
Assayas uspeva da stvori odličan snimateljski i rediteljski koncept pseudodokumentarnosti u onome što je realnost priče, da bi potom sasvim drugačije tretirao ono što je “film u filmu”, a da pri tom sve izgleda koherentno i nema prevelikih skokova.
U svakom slučaju, najbitnije je da Assayasov film nije fah-idiotski, da je podjednako zanimljiv i za filmske radnike, i za filmofile i za običnu publiku.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment