Pogledao sam ELECTRIC DREAMS Steve Barrona, courtesy of Ginger.
Reč je o fascinantnom filmu britanskog reditelja koji je prektično učinio muzičke spotove onim što su danas i što su počeli da bivaju početkom osamdesetih. Barron je jedan iz seeder generacije, mnogo pre nego što su Ficher i ekipa proslavili reditelje spotova. Pre ekipe formirane oko Propagande iz koje dolaze Fincher, Sena i sl. bili su Britanci poput Alana Parkera, Braće Scott, Adrian Lynea i Steve Barrona.
Barronov najveći filmski hit bio je TEENAGE MUTANT NINJA TURTLES i njegov holivudski opus je nezasluženo mali. On danas pretežno radi visokobudžetne bajke za Hallmark na smenu sa hermetičnim art filmovima pošto posle naslova kao što je CONEHEADS očigledno nije uspeo da funkcioniše u mejnstrimu.
Međutim, ELECTRIC DREAMS je autentično umetničko delo u pravom smislu te reči pošto je relevantan na ogromnom broju nivoa. Na bazičnom nivou, to je već dobrano oprobana ljubavna priča između momka, devojke i komopjutera koji isprva pomaže momku pa se onda i sam zaljubljuje. Pre svega zahvaljujući Barronovoj režiji i magnetizmu Virginie Madsen ova ljubavna priča uspeva da generiše i iščekivanje i emocije.
S druge strane, nijedna epoha kao osamdesete nije uspela da iskaža fascinaciju računarima i strah od njih. Danas su računari često tema filmova, međutim samo u devedesetim oni su imali gotovo bajkovite atribute, iako tehnika istovremeno i jeste i nije uspela da dostigne i prevaziđe ono što su autori anticipirali. U tom smislu, poput TERMINATORa, ELECTRIC DREAMS uspeva da sublimira dane potpune fascinacije računarima. U osamdesetim su računari po poslednji put imali svoj karakter.
Sama muzika u filmu je posebna priča. Naime, potpisao ju je Giorgio Moroder koji je radio skor za SCARFACE, a na soundtracku se može naći razni electro pop iz tog vremena. Međutim, i sama muzika se poigrava sa tim elementom kompjutera sukobljenog sa klasičnim instrumentima. Ako imamo u vidu da su osamdesete još uvek bile period kada je praktično elektronska muzika još uvek bila usko vezana za na napredak u tehnici (primer za to je fetišizam određenih modela sintisajzera u tome periodu, sličan fetišizaciji gitara u rokenrolu) Moroderov skor i ostale pesme odlično korespondiraju sa bazičnim konflitima u filmu.
U rediteljskom smislu, Barron koristi brojne trikove iz spotova. Međutim, to nisu stvari kojima će Fincherova i Bayova generacija definisati “spotovsku režiju”, to je više jedan gotovo ejzenštajnovski pogled na vizuelno i na pripovedanje kao eventualno segment te vizuelnosti. Vizuuelnost ranih video klipova nije bila bazirana na tehničkoj napadnosti, brzim rezovima, već više na stvaranju jednog apartnog univerzuma unutar spota vezanog za temu pesme, bend, priču spota ili lokaciju na kojoj se dešava. Barron se služi tim sredstvima na odgovarajućim mestima u filmu i koristi ih kao produžetak klasičnih narativnih tehnika.
Barron sjajno postiže bajkovitu atmosferu unutar ove ljubavne priče, tako da maltene u njemu osamdesete izgledaju kao neka imaginarna decenija. Stoga ni ne čudi da se Barron i kasnije bavio bajkama, prelascima u neke iracionalne dimenzije i sl. Ja sam uvek imao veliko poštovanje prema autorima koji su uspevali da konstituišu ubedljive svetove u svojim filmovima bilo da su bazirani na realizmu ili bajkama a Barron je jedan od njih.
Kao jako zanimljiv film neblagoslovljen talentom velikih zvezda, ELECTRIC DREAMS je danas više curio nego mejnstrim ljubavni film što bi u suštini trebalo da bude.
* * * 1/2 / * * * *
Reč je o fascinantnom filmu britanskog reditelja koji je prektično učinio muzičke spotove onim što su danas i što su počeli da bivaju početkom osamdesetih. Barron je jedan iz seeder generacije, mnogo pre nego što su Ficher i ekipa proslavili reditelje spotova. Pre ekipe formirane oko Propagande iz koje dolaze Fincher, Sena i sl. bili su Britanci poput Alana Parkera, Braće Scott, Adrian Lynea i Steve Barrona.
Barronov najveći filmski hit bio je TEENAGE MUTANT NINJA TURTLES i njegov holivudski opus je nezasluženo mali. On danas pretežno radi visokobudžetne bajke za Hallmark na smenu sa hermetičnim art filmovima pošto posle naslova kao što je CONEHEADS očigledno nije uspeo da funkcioniše u mejnstrimu.
Međutim, ELECTRIC DREAMS je autentično umetničko delo u pravom smislu te reči pošto je relevantan na ogromnom broju nivoa. Na bazičnom nivou, to je već dobrano oprobana ljubavna priča između momka, devojke i komopjutera koji isprva pomaže momku pa se onda i sam zaljubljuje. Pre svega zahvaljujući Barronovoj režiji i magnetizmu Virginie Madsen ova ljubavna priča uspeva da generiše i iščekivanje i emocije.
S druge strane, nijedna epoha kao osamdesete nije uspela da iskaža fascinaciju računarima i strah od njih. Danas su računari često tema filmova, međutim samo u devedesetim oni su imali gotovo bajkovite atribute, iako tehnika istovremeno i jeste i nije uspela da dostigne i prevaziđe ono što su autori anticipirali. U tom smislu, poput TERMINATORa, ELECTRIC DREAMS uspeva da sublimira dane potpune fascinacije računarima. U osamdesetim su računari po poslednji put imali svoj karakter.
Sama muzika u filmu je posebna priča. Naime, potpisao ju je Giorgio Moroder koji je radio skor za SCARFACE, a na soundtracku se može naći razni electro pop iz tog vremena. Međutim, i sama muzika se poigrava sa tim elementom kompjutera sukobljenog sa klasičnim instrumentima. Ako imamo u vidu da su osamdesete još uvek bile period kada je praktično elektronska muzika još uvek bila usko vezana za na napredak u tehnici (primer za to je fetišizam određenih modela sintisajzera u tome periodu, sličan fetišizaciji gitara u rokenrolu) Moroderov skor i ostale pesme odlično korespondiraju sa bazičnim konflitima u filmu.
U rediteljskom smislu, Barron koristi brojne trikove iz spotova. Međutim, to nisu stvari kojima će Fincherova i Bayova generacija definisati “spotovsku režiju”, to je više jedan gotovo ejzenštajnovski pogled na vizuelno i na pripovedanje kao eventualno segment te vizuelnosti. Vizuuelnost ranih video klipova nije bila bazirana na tehničkoj napadnosti, brzim rezovima, već više na stvaranju jednog apartnog univerzuma unutar spota vezanog za temu pesme, bend, priču spota ili lokaciju na kojoj se dešava. Barron se služi tim sredstvima na odgovarajućim mestima u filmu i koristi ih kao produžetak klasičnih narativnih tehnika.
Barron sjajno postiže bajkovitu atmosferu unutar ove ljubavne priče, tako da maltene u njemu osamdesete izgledaju kao neka imaginarna decenija. Stoga ni ne čudi da se Barron i kasnije bavio bajkama, prelascima u neke iracionalne dimenzije i sl. Ja sam uvek imao veliko poštovanje prema autorima koji su uspevali da konstituišu ubedljive svetove u svojim filmovima bilo da su bazirani na realizmu ili bajkama a Barron je jedan od njih.
Kao jako zanimljiv film neblagoslovljen talentom velikih zvezda, ELECTRIC DREAMS je danas više curio nego mejnstrim ljubavni film što bi u suštini trebalo da bude.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment