Pogledao sam DOOMSDAY Neil Marshalla.
Iako znam da postoji ogromno interesovanje za ovaj film, nisam stigao da odmah odreagujem sa komentarom.
Neil je snimio povratnički film sa kojim se, što se mene tiče, iskupio za DESCENT. E sad, sasvim je moguće da će upravo fanovima DESCENTa ovaj film biti totalno srozavanje.
Ovaj film na neki način i jeste srozavanje pošto se u njemu Marshall, u principu, odrekao sve one ozbiljnosti koja je karakterisala njegove prve filmove. Ovde se on bavi grindhousičnim pastišarenjem, koje ide to potpune parafraze određenih scena iz filmova kao što su ROAD WARRIOR, ALIENS, ESCAPE FROM NEW YORK, 2019: THE FALL OF NEW YORK. I Neil to ni ne krije. Štaviše, moglo bi se reći da ovaj film ne nudi ni citate ni parafraze ni rimejkovanje već rekonstruisanje određenih situacija.
Ono što njegov patiš čini superiornijim u odnosu na GRIND HOUSE jeste smrtna ozbiljnost sa kojom on tretira ovu priču. Neil se uopšte ne šali kada pred publiku lansira svoje razne eksplicitne citate i bizarne fetiše. Naravno, sasvim je jasno da iza ovakve rekonstrukcije raznih situacija nema puno prilike za bilo kakvu psihološku ili sociološku relevantnost koju u principu nose filmovi o apokalipsi, čak i kad su najstilizovaniji.
Paradoksalno, baš zbog tog retro-populizma, DOOMSDAY postaje hermetičan pošto u principu mladađa moviegoing ekipa verovatno ne razume svet koji posle svog smaka dođe dotle da ulicama vladaju bande obučene kao iz postapokaliptičnog filma osamdesetih dakle nećega što se sudeći po timelineu filma dešavalo pre ravno pola veka. A opet, oni koji to razumeju, imaju nešto više godina i nešto više zahteve. Dakle , DOOMSDAY je pravljen kao film koji bi trebalo da bude najbolji film na svetu za trinaestogodišnjake ali teško da ga neki trinaestogodišnjak razume.
Ipak, upravo ta sklonost ka citatu ima svoj koren u postapokaliptičnom podžanru pošto su ti filmovi u principu bazirani na derivativnosti, tu se ne zna ko je od koga kada šta peuzeo, gde su Italijani krali od Holivuda i kada se išlo obrnutim putem. Ako bi trebalo u jednoj rečenici definisati DOOMSDAY, onda je to najbolji rip-off u istoriji žanra baziranog na rip-offovima.
U svakom slučaju, DOOMSDAY ma koliko nudio novine, sveže detalje i sl. upravo jeste ono što su tražili svi oni ljudi (u to uljučujem u sebe) koji su trošili svoje vreme na gledanje italijanskih rip-offova a nikada nisu dobili.
* * * / * * * *
Iako znam da postoji ogromno interesovanje za ovaj film, nisam stigao da odmah odreagujem sa komentarom.
Neil je snimio povratnički film sa kojim se, što se mene tiče, iskupio za DESCENT. E sad, sasvim je moguće da će upravo fanovima DESCENTa ovaj film biti totalno srozavanje.
Ovaj film na neki način i jeste srozavanje pošto se u njemu Marshall, u principu, odrekao sve one ozbiljnosti koja je karakterisala njegove prve filmove. Ovde se on bavi grindhousičnim pastišarenjem, koje ide to potpune parafraze određenih scena iz filmova kao što su ROAD WARRIOR, ALIENS, ESCAPE FROM NEW YORK, 2019: THE FALL OF NEW YORK. I Neil to ni ne krije. Štaviše, moglo bi se reći da ovaj film ne nudi ni citate ni parafraze ni rimejkovanje već rekonstruisanje određenih situacija.
Ono što njegov patiš čini superiornijim u odnosu na GRIND HOUSE jeste smrtna ozbiljnost sa kojom on tretira ovu priču. Neil se uopšte ne šali kada pred publiku lansira svoje razne eksplicitne citate i bizarne fetiše. Naravno, sasvim je jasno da iza ovakve rekonstrukcije raznih situacija nema puno prilike za bilo kakvu psihološku ili sociološku relevantnost koju u principu nose filmovi o apokalipsi, čak i kad su najstilizovaniji.
Paradoksalno, baš zbog tog retro-populizma, DOOMSDAY postaje hermetičan pošto u principu mladađa moviegoing ekipa verovatno ne razume svet koji posle svog smaka dođe dotle da ulicama vladaju bande obučene kao iz postapokaliptičnog filma osamdesetih dakle nećega što se sudeći po timelineu filma dešavalo pre ravno pola veka. A opet, oni koji to razumeju, imaju nešto više godina i nešto više zahteve. Dakle , DOOMSDAY je pravljen kao film koji bi trebalo da bude najbolji film na svetu za trinaestogodišnjake ali teško da ga neki trinaestogodišnjak razume.
Ipak, upravo ta sklonost ka citatu ima svoj koren u postapokaliptičnom podžanru pošto su ti filmovi u principu bazirani na derivativnosti, tu se ne zna ko je od koga kada šta peuzeo, gde su Italijani krali od Holivuda i kada se išlo obrnutim putem. Ako bi trebalo u jednoj rečenici definisati DOOMSDAY, onda je to najbolji rip-off u istoriji žanra baziranog na rip-offovima.
U svakom slučaju, DOOMSDAY ma koliko nudio novine, sveže detalje i sl. upravo jeste ono što su tražili svi oni ljudi (u to uljučujem u sebe) koji su trošili svoje vreme na gledanje italijanskih rip-offova a nikada nisu dobili.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment