Branko Schmidt je lako mogao postati junak knjige KAKO JE REDATELJ BRANIO HRVATSKU, ako imamo u vidu njegov nacionalistički angažman u vreme odvajanja zemlje. Otud je njego politički korektan film METASTAZE poprilično iznenađenje, i to ne samo na isključivo ieološkom nivou.
Naime, što se ideologije tiče, METASTAZE su tipična pseudo-realistička priča o grupi Bad Blue Boysa i njihovom potonuću u svet heroina, alkohola i gubljenja vremena, bez nekog dubljeg istraživanja manipulacije istim tim ljudima, dolaska heroina na tribine i njegove funkcije i sl. U duhu nedavnih Peranovićevih pustolovina, interesantan detalj je svakako lečenje jednog od junaka u katoličkom rehab centru u Španiji gde se skidao sa paje. Na planu scenarija, METASTAZE su recimo dosta bliske filmu SUTRA UJUTRU Olega Novkovića, s tim što je Schmidtov ambijent nešto zanimljiviji, ili je pak Zagreb nama neko inostranstvo, majka mu stara, pa nam deluje kao nešto novo tj. ne znamo koliko Schmidt fejkuje.
Kako god bilo, scenario je koncipiran tako da priču podređuje likovima, ali da istovremeno ima i likove i priču, i mislim da je taj balans dobro napravljen. Što se samih likova i priče tiče, Schmidtov defetistički pristup deluje dosta iskonstruisano, i likovi u suštini spadaju u klišee. Nerazumevanja i sukobi među junacima su generic, i jedino što je novo jeste pristup realizaciji.
A novina u realizaciji je ono sledeće iznenađenje, a to je da Schmidt koji je do sada bio prepoznat kao reditelj sa vrlo akademskim pristupom, u ovom filmu pokušava da bude vrlo trvd, prljav, da snima iz ruke i u tom pristupu je konsekventan. Iako, naravno, tako prljavo snimljen film u Hrvatskoj više liči na Beogradsku Hroniku nego na neku fotku Barry Ackroyda, za svaku je pohvalu što je matori barem pokušao da doslednije primeni jedan od rediteljskih koncepata koji su jako dugo prisutni u svetskom filmu a kod nas se o njime mnogo više priča nego što se rade.
U ideološkom smislu najciničnije je svakako Schmidtovo vrlo uporno akcentovanje ksenofobije, naconalizma i rasizma kao velikog problema hrvatskog društva, koji su dopunjeni problem veterana Domovinskog rata i tim sukobom kao traumom. Kao neko ko je podžravao zakuvavanje te situacije, čudno je da se Schmidt toliko preokrenuo, naročito ako imamo u vidu da je pored hrvatskog nacionalizma njegov output u nezavisnoj Hrvatskoj bio i vrlo antikomunistički.
Gluma je pristojna. U pojedinim fazame je neubeljiva, vidi se da neki glumci ne mogu da se snađu o konceptu kadar-sekvnce, pre svega Ivo Gregurević. rene Bitorajac pak, iako ne donosi najbolju, pružu barem najenergičniju ulogu. Kao i ranije, glavni junak, onaj sa kojim jašemu - u vstren rečniku, dosta je pasivan. najubedljiviji svakako je Robert Ugrina kao Kizo.
U svakom slučaju, METASTAZE uprkos svim ovim kontradikcijama stoje kao pristojan i solidan film za lokalnu upotrebu, i kao znak da nas Hrvati iz godine u godinue u proseku sustižu. Mladen, Jovan i Spaske su ove godine malo digli letvicu, ali hrvatski mejnstrim je trenutno jači od našeg.
* * 1/2 / * * * *
Naime, što se ideologije tiče, METASTAZE su tipična pseudo-realistička priča o grupi Bad Blue Boysa i njihovom potonuću u svet heroina, alkohola i gubljenja vremena, bez nekog dubljeg istraživanja manipulacije istim tim ljudima, dolaska heroina na tribine i njegove funkcije i sl. U duhu nedavnih Peranovićevih pustolovina, interesantan detalj je svakako lečenje jednog od junaka u katoličkom rehab centru u Španiji gde se skidao sa paje. Na planu scenarija, METASTAZE su recimo dosta bliske filmu SUTRA UJUTRU Olega Novkovića, s tim što je Schmidtov ambijent nešto zanimljiviji, ili je pak Zagreb nama neko inostranstvo, majka mu stara, pa nam deluje kao nešto novo tj. ne znamo koliko Schmidt fejkuje.
Kako god bilo, scenario je koncipiran tako da priču podređuje likovima, ali da istovremeno ima i likove i priču, i mislim da je taj balans dobro napravljen. Što se samih likova i priče tiče, Schmidtov defetistički pristup deluje dosta iskonstruisano, i likovi u suštini spadaju u klišee. Nerazumevanja i sukobi među junacima su generic, i jedino što je novo jeste pristup realizaciji.
A novina u realizaciji je ono sledeće iznenađenje, a to je da Schmidt koji je do sada bio prepoznat kao reditelj sa vrlo akademskim pristupom, u ovom filmu pokušava da bude vrlo trvd, prljav, da snima iz ruke i u tom pristupu je konsekventan. Iako, naravno, tako prljavo snimljen film u Hrvatskoj više liči na Beogradsku Hroniku nego na neku fotku Barry Ackroyda, za svaku je pohvalu što je matori barem pokušao da doslednije primeni jedan od rediteljskih koncepata koji su jako dugo prisutni u svetskom filmu a kod nas se o njime mnogo više priča nego što se rade.
U ideološkom smislu najciničnije je svakako Schmidtovo vrlo uporno akcentovanje ksenofobije, naconalizma i rasizma kao velikog problema hrvatskog društva, koji su dopunjeni problem veterana Domovinskog rata i tim sukobom kao traumom. Kao neko ko je podžravao zakuvavanje te situacije, čudno je da se Schmidt toliko preokrenuo, naročito ako imamo u vidu da je pored hrvatskog nacionalizma njegov output u nezavisnoj Hrvatskoj bio i vrlo antikomunistički.
Gluma je pristojna. U pojedinim fazame je neubeljiva, vidi se da neki glumci ne mogu da se snađu o konceptu kadar-sekvnce, pre svega Ivo Gregurević. rene Bitorajac pak, iako ne donosi najbolju, pružu barem najenergičniju ulogu. Kao i ranije, glavni junak, onaj sa kojim jašemu - u vstren rečniku, dosta je pasivan. najubedljiviji svakako je Robert Ugrina kao Kizo.
U svakom slučaju, METASTAZE uprkos svim ovim kontradikcijama stoje kao pristojan i solidan film za lokalnu upotrebu, i kao znak da nas Hrvati iz godine u godinue u proseku sustižu. Mladen, Jovan i Spaske su ove godine malo digli letvicu, ali hrvatski mejnstrim je trenutno jači od našeg.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment