Pogledao sam KNOWING Alexa Proyasa. Očekivanja su mi bila snižena i ne spadam među one koji misle da je Proyas nešto više od reditelja koji je u masi bezličnih uspeo pomalo da se izdvoji, no uprkos svemu ovaj film me je neprijatno iznenadio.
Ghoul je već elaborirao svoje ideološke probleme s ovim filmom, te u tom smislu, mislim da bi ga trebalo sagledati iz jednog drugog ugla. Naime, nije osnovni problem ovog filma što je glup, to se negde u ovoj vrsti filma i podrazumeva. Mislim, ovo je film o čoveku koji je našao papir star 50 godina na kome su zapisane cifre koje najavljuju velike nesreće-u startu je to nezgodan teren i zaplet koji može da skrene u glupost. No, i kad je skrenuo, ne bi to bilo problematično da film nije dodatno zaglupljen time što pokušava da bude pametan.
Ova vrsta paradoksa dopunske gluposti proistekla je iz pametovanja koji nije samo uznemirujuće zbog toga što film pretenduje da je pametan a glup je. Svakako da je i to problem ali još su veći problem forme u kojima ovaj film pokušava da istakne svoju pamet. Tako je recimo glavni junak profesor MITa, njegov sin je pasionirani gledalac Discovery Channela, svi oko njega su šarmantni i pametni, Proyas nam nabija na nos koliko je ovo upmarket milje, koliko je ovo film koji se navodno izdvaja. A onda u tom miljeu slede scene tipa, Nicolas Cage sedi, pije viski i razmišlja dok u pozadini svira klasična muzika. Više se ni RTSove emisije o kulturi ne služe toliko izanđalim klišeima. Scena u kojoj Cage otkrije povezanost brojeva sa tragedijama je na nivou Braće Zucker. Ne samo što je prvi broj 9/11/01 nego zato što Cageu tobože taj raspored brojeva ne pada prvi na pamet. Nego on malo luta gledajući u 91101 razmišljajući da li je to možda 91/101 ili šta je...
Da ne govorimo o trojici spodoba izbeglih iz DARK CITYja koje su tu da nas podsete da Cageov pronalak pročkih brojeva poseduje i onostranu dimenziju, što nama inače ne bi palo na pamet.
U pokušaju da ovo bude film koji će prevazići žanr, Proyas paradoksalno pribegava najklišetiziranijim karakterima a onda to sve predato Cageu u ruke dobija produbljenost u formi junakove nesigurnosti i mucanja koje bi trebalo da znači da je reč o atipičnom liku i jednom vrhunskom filmu pošto tipični filmski junaci inače ne mucaju i umeju da se izražavaju kao normalne osobe.
Zaljubljenost u vlastiti film nesumnjivo može da pruži autoru određeno samopouzdanje i da filmu doda čak i klasu više. KNOWING je upravo suprotan slučaj. Što je Proyas ambiciozniji prema materijalu, to je film slabiji.
KNOWING se u izvesnoj meri može smatrati rimejkom Shymalanovog SIGNS. U oba slučaja, glavni junak je čovek koji je izgubio veru posle gubitka žene u nesreći, i u oba slučaja je sam lom koji dovodi do gubitka vere potpuno besmislen. Međutim, isto tako, u oba slučaja, vanzemaljci su katalizator junakovog povratka veri. Koliko god suludo zvvučalo, koliko i Shymalan i Proyas imali sličan motiv pri gubitku vere, Shymalan ima bolje i logičnije koncipiran povratak vere. Naime, u njegovom filmu žena na samrti kaže Melu Gibosnu nešto što on smatra bulažnjenjem i usled toga smatra da život nema smisla jer bi mu, da Smisla ima, ona rekla nešto smisleno na kraju svog životnog puta. Mešđutim, u finalu filma, to što mu je ona rekla zapravo ima ključnu ulogu u situaciji obračuna sa vanzemaljcima.
U KNOWINGu pak, junak počinje ponovo da veruje u poredak u trenutku kada počne da veruje u nešto sasvim iracionalno. Iako vera sama po sebi jeste iracionalna, KNOWING je apsurdan po tome što u njemu iracionalna vera biva nagrađena nečim ultraracionalnim a to je učešće u projektu novog nastanka sveta posle apokalipse koji moderiraju vanzemaljci.
U tom smislu, KNOWING jeste film o veri ali je i film o tome kako su u stvari vanzenmaljci ta viša sila u koju inače verujemo. I toj rascepljenosti između vere kao ozbiljne i pretenciozne teme i pulp premise denikenovskog usmerenja, Proyas baulja u bezmalo dva sata ovog filma.
Vanzemaljci nisu po prvi put bili zamajac za film o veri, setimo se Zemeckisovog filma CONTACT, ali taj je film je neupordivo taktičniji od ovoga.
Ono što se Proyasu ne može uzeti za zlo jeste barem da film nije dosadan i da se sporadično naleti na poneku zgodnu scenu. Međutim, uprkos tome što nije dosadan, potreban je priličan mazohistički da se edalaca probije kroz ovaj nesrećni spoj pretenzije i pulpa.
* 1/2 / * * * *
Ghoul je već elaborirao svoje ideološke probleme s ovim filmom, te u tom smislu, mislim da bi ga trebalo sagledati iz jednog drugog ugla. Naime, nije osnovni problem ovog filma što je glup, to se negde u ovoj vrsti filma i podrazumeva. Mislim, ovo je film o čoveku koji je našao papir star 50 godina na kome su zapisane cifre koje najavljuju velike nesreće-u startu je to nezgodan teren i zaplet koji može da skrene u glupost. No, i kad je skrenuo, ne bi to bilo problematično da film nije dodatno zaglupljen time što pokušava da bude pametan.
Ova vrsta paradoksa dopunske gluposti proistekla je iz pametovanja koji nije samo uznemirujuće zbog toga što film pretenduje da je pametan a glup je. Svakako da je i to problem ali još su veći problem forme u kojima ovaj film pokušava da istakne svoju pamet. Tako je recimo glavni junak profesor MITa, njegov sin je pasionirani gledalac Discovery Channela, svi oko njega su šarmantni i pametni, Proyas nam nabija na nos koliko je ovo upmarket milje, koliko je ovo film koji se navodno izdvaja. A onda u tom miljeu slede scene tipa, Nicolas Cage sedi, pije viski i razmišlja dok u pozadini svira klasična muzika. Više se ni RTSove emisije o kulturi ne služe toliko izanđalim klišeima. Scena u kojoj Cage otkrije povezanost brojeva sa tragedijama je na nivou Braće Zucker. Ne samo što je prvi broj 9/11/01 nego zato što Cageu tobože taj raspored brojeva ne pada prvi na pamet. Nego on malo luta gledajući u 91101 razmišljajući da li je to možda 91/101 ili šta je...
Da ne govorimo o trojici spodoba izbeglih iz DARK CITYja koje su tu da nas podsete da Cageov pronalak pročkih brojeva poseduje i onostranu dimenziju, što nama inače ne bi palo na pamet.
U pokušaju da ovo bude film koji će prevazići žanr, Proyas paradoksalno pribegava najklišetiziranijim karakterima a onda to sve predato Cageu u ruke dobija produbljenost u formi junakove nesigurnosti i mucanja koje bi trebalo da znači da je reč o atipičnom liku i jednom vrhunskom filmu pošto tipični filmski junaci inače ne mucaju i umeju da se izražavaju kao normalne osobe.
Zaljubljenost u vlastiti film nesumnjivo može da pruži autoru određeno samopouzdanje i da filmu doda čak i klasu više. KNOWING je upravo suprotan slučaj. Što je Proyas ambiciozniji prema materijalu, to je film slabiji.
KNOWING se u izvesnoj meri može smatrati rimejkom Shymalanovog SIGNS. U oba slučaja, glavni junak je čovek koji je izgubio veru posle gubitka žene u nesreći, i u oba slučaja je sam lom koji dovodi do gubitka vere potpuno besmislen. Međutim, isto tako, u oba slučaja, vanzemaljci su katalizator junakovog povratka veri. Koliko god suludo zvvučalo, koliko i Shymalan i Proyas imali sličan motiv pri gubitku vere, Shymalan ima bolje i logičnije koncipiran povratak vere. Naime, u njegovom filmu žena na samrti kaže Melu Gibosnu nešto što on smatra bulažnjenjem i usled toga smatra da život nema smisla jer bi mu, da Smisla ima, ona rekla nešto smisleno na kraju svog životnog puta. Mešđutim, u finalu filma, to što mu je ona rekla zapravo ima ključnu ulogu u situaciji obračuna sa vanzemaljcima.
U KNOWINGu pak, junak počinje ponovo da veruje u poredak u trenutku kada počne da veruje u nešto sasvim iracionalno. Iako vera sama po sebi jeste iracionalna, KNOWING je apsurdan po tome što u njemu iracionalna vera biva nagrađena nečim ultraracionalnim a to je učešće u projektu novog nastanka sveta posle apokalipse koji moderiraju vanzemaljci.
U tom smislu, KNOWING jeste film o veri ali je i film o tome kako su u stvari vanzenmaljci ta viša sila u koju inače verujemo. I toj rascepljenosti između vere kao ozbiljne i pretenciozne teme i pulp premise denikenovskog usmerenja, Proyas baulja u bezmalo dva sata ovog filma.
Vanzemaljci nisu po prvi put bili zamajac za film o veri, setimo se Zemeckisovog filma CONTACT, ali taj je film je neupordivo taktičniji od ovoga.
Ono što se Proyasu ne može uzeti za zlo jeste barem da film nije dosadan i da se sporadično naleti na poneku zgodnu scenu. Međutim, uprkos tome što nije dosadan, potreban je priličan mazohistički da se edalaca probije kroz ovaj nesrećni spoj pretenzije i pulpa.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment