Sa tri godine zakašnjenja pogledao sam film WORLD TRADE CENTER Olivera Stonea. Ovaj film se davao u vreme kada sam bio u bolnici. Dok sam stao na noge, izašao je iz bioskopa. Potom sam imao neku piratsku kopiju koja je iz razumljivih razloga bila neupotrebljiva pošto se film većim delom dešava u tami. Onda mi je nestao sa radara uprkos tome što sam veliki Stoneov fan i smatram ga jednim od najvećih aktivnih američkih reditelja.
Konačno sam pogledao film i mogu reći da je WTC verovatno najbliže što je Stone prišao lošem filmu računajući i njegove početničke horore THE HAND i SEIYURE. Stone je u svojoj karijeri svakako snimao filmove koje su neki smatrali lošim ali su jako retko ti filmovi imali izražene zanatske probleme, izuzev već pomenutih THE HAND i SEIZURE. Za razliku od ova dva početniča, niskobudžetna filma, WTC nema problem na nivou puke egzekucije koliko na nivou same koncepcije.
Ideološka pregnantnost 11. septembra je nesporna, i do nje se kao predmeta analiza Stoneovog filma neumitno mora doći. Međutim, osnovni problem filma WTC je dramaturško-rediteljski.
Naime, reč je o filmu po istinitoj priči te su likovi i radnje pre svega definisani onim što se stvarno desilo. A likovi o kojima se priča su policajci se na glavu srušio WTC i oni su ostali zaglavljeni u ruševinama a drugu liniju čine likovi članova njihovih porodica.
Tu nastupaju dva problema. Prvo, zaglavljeni ljudi u ruševinama su zatočeni u tami i nepomični su. To stanje nije filmično i podesno je za neku dramu apsurda ili polemičku dramu, s tim što istinita priča ne dozvoljava beckettovski ili sartreovski dijalog. tako da su njihove diskusije predviljdive i banalne, kao i život sam. Možda bi u nekim drugim uslovima, dva junaka zaglavljena u ruševinama bili sjajna premisa. U okvirima ove istinite priče naprosto nisu.
Drugo-porodice koje čekaju ishod njihove situacije su u toliko dramatičnoj poziciji da se ona sasvim prirodno jako teško može dočarati u formi istinite priče, kroz radnje likova baziranih na stvarnim ličnostima.
Šta radi čovek u tako dramatičnoj situaciji? U principu, isto što radi i neko kome nije toliko dramatično.
Ono što je sveobuhvatan osećaj jeste da je stvarnim ličnostima koje su prošle kroz ovu životnu dramu sigurno bilo mnogo zanimljivije nego nama kao gledaocima. I to je veliki poraz za Stonea.
Ono što se u svemu ovome Stoneu ne može prebaciti jeste to da manipuliše emocijama. Iako je njegov rediteljski postupak uvek vrlo direktan i bez previše diskretnih zahvata, u ovom filmu Stone više ide linijom Gus Van Santa i gomilanja događaja koji bi valjda trebalo da ostave nekakav ukupan utisak kod gledaoca, nego što istinski vodi priču sa razvojem likova, dramskim sukobom i sl.
Ipak, što se mene tiče, ukupan utisak je da je Andrea Berloff napisao najmanje zanimljivu od svih priča koje su se desile 11. septembra. Interesantno je to da su dva filma o 11. septembru, UNITED 93 i WTC zapravo vrlo slični po tome što pokušavaju da se bez većih intervencija fokusiraju na "male priče" koje su se zbile tog dana, s tim što je Greengrassova ipak kudikamo bitnija.
U ideološkom smislu, interesantan je taj fokus na "malu priču", na stradanje pojedinaca, i kod Stonea i kod Greengrassa. Naime, obojica su poznati kao politički angažovani autori i očigledno je da su se oni našli zbunjeni 11. septemborm. s jedne strane, sve o čemu su ranije pričali se obistinilo, a s druge strane, osetili su se da su deo kolektiva koji je ušao u "pustinju realnog". osetivši potrebu da se obojica izjasne o 9/11, oni su se opredelili za "male priče"-možda ubeđeni da se "veliku priču" već ranije ispričali.
Međutim, unutar te male priče, ono na šta nisu udarili jeste upravo odgovornost malih ljudi za 9/11, i činjenica da je taj gest cena koju je Amerika morala da plati za svoju političku i ekonomsku dominaciju koja je omogućila poslove i prihode protagonistima svih tih "malih priča". Elementa krivice te vrste nema ni kod Greengraasa ni kod Stonea. Razlika je samo u tome što je Greengrass snimio dobar film a Stone nije.
* 1/2 / * * * *
Konačno sam pogledao film i mogu reći da je WTC verovatno najbliže što je Stone prišao lošem filmu računajući i njegove početničke horore THE HAND i SEIYURE. Stone je u svojoj karijeri svakako snimao filmove koje su neki smatrali lošim ali su jako retko ti filmovi imali izražene zanatske probleme, izuzev već pomenutih THE HAND i SEIZURE. Za razliku od ova dva početniča, niskobudžetna filma, WTC nema problem na nivou puke egzekucije koliko na nivou same koncepcije.
Ideološka pregnantnost 11. septembra je nesporna, i do nje se kao predmeta analiza Stoneovog filma neumitno mora doći. Međutim, osnovni problem filma WTC je dramaturško-rediteljski.
Naime, reč je o filmu po istinitoj priči te su likovi i radnje pre svega definisani onim što se stvarno desilo. A likovi o kojima se priča su policajci se na glavu srušio WTC i oni su ostali zaglavljeni u ruševinama a drugu liniju čine likovi članova njihovih porodica.
Tu nastupaju dva problema. Prvo, zaglavljeni ljudi u ruševinama su zatočeni u tami i nepomični su. To stanje nije filmično i podesno je za neku dramu apsurda ili polemičku dramu, s tim što istinita priča ne dozvoljava beckettovski ili sartreovski dijalog. tako da su njihove diskusije predviljdive i banalne, kao i život sam. Možda bi u nekim drugim uslovima, dva junaka zaglavljena u ruševinama bili sjajna premisa. U okvirima ove istinite priče naprosto nisu.
Drugo-porodice koje čekaju ishod njihove situacije su u toliko dramatičnoj poziciji da se ona sasvim prirodno jako teško može dočarati u formi istinite priče, kroz radnje likova baziranih na stvarnim ličnostima.
Šta radi čovek u tako dramatičnoj situaciji? U principu, isto što radi i neko kome nije toliko dramatično.
Ono što je sveobuhvatan osećaj jeste da je stvarnim ličnostima koje su prošle kroz ovu životnu dramu sigurno bilo mnogo zanimljivije nego nama kao gledaocima. I to je veliki poraz za Stonea.
Ono što se u svemu ovome Stoneu ne može prebaciti jeste to da manipuliše emocijama. Iako je njegov rediteljski postupak uvek vrlo direktan i bez previše diskretnih zahvata, u ovom filmu Stone više ide linijom Gus Van Santa i gomilanja događaja koji bi valjda trebalo da ostave nekakav ukupan utisak kod gledaoca, nego što istinski vodi priču sa razvojem likova, dramskim sukobom i sl.
Ipak, što se mene tiče, ukupan utisak je da je Andrea Berloff napisao najmanje zanimljivu od svih priča koje su se desile 11. septembra. Interesantno je to da su dva filma o 11. septembru, UNITED 93 i WTC zapravo vrlo slični po tome što pokušavaju da se bez većih intervencija fokusiraju na "male priče" koje su se zbile tog dana, s tim što je Greengrassova ipak kudikamo bitnija.
U ideološkom smislu, interesantan je taj fokus na "malu priču", na stradanje pojedinaca, i kod Stonea i kod Greengrassa. Naime, obojica su poznati kao politički angažovani autori i očigledno je da su se oni našli zbunjeni 11. septemborm. s jedne strane, sve o čemu su ranije pričali se obistinilo, a s druge strane, osetili su se da su deo kolektiva koji je ušao u "pustinju realnog". osetivši potrebu da se obojica izjasne o 9/11, oni su se opredelili za "male priče"-možda ubeđeni da se "veliku priču" već ranije ispričali.
Međutim, unutar te male priče, ono na šta nisu udarili jeste upravo odgovornost malih ljudi za 9/11, i činjenica da je taj gest cena koju je Amerika morala da plati za svoju političku i ekonomsku dominaciju koja je omogućila poslove i prihode protagonistima svih tih "malih priča". Elementa krivice te vrste nema ni kod Greengraasa ni kod Stonea. Razlika je samo u tome što je Greengrass snimio dobar film a Stone nije.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment