Pogledao sam THE PSYCHOPATH Freddie Francisa. Iz lige Hammerovih horor i triler reditelja, Francis mi je najdraži pošto je i kao snimatelj i kao reditelj pokušavao da nadgradi B-naslove koji su nastajali u britanskom filmu. Otud ga je Scorsese i angažovao da snima CAPE FEAR.
THE PSYCHOPATH je snimljen 1966. godine po romanu Roberta Blocha. Bizaran odnos majke i sina i sam naslov su vrlo slični sa Blochovom najuspelijom ekranizacijom koju je radio Hitchcock. Nažalost, za razliku od Hitchcockovog filma koji ima sjajnu dramaturgiju THE PSYCHOPATH je nema. Pre svega film nema junaka za koga se publika može vezati, ni među žrtvama ni u liku ubice. Nominalno, jedini junak koji povezuje sve epizode u priči je policijski inspektor koji rešava slučaj serije ubistva. Problem je u tome što niti je ovo film o tom isnpektoru niti o njegovoj dovitljivosti. Štaviše, pošto postavka patologije glavnih junaka ima veze sa filmom PSYCHO, jasno je koliko su po definiciji policajci uljezi u ovom tipu filma. Nažalost, dakle, iako je inspektor najprisutniji pik u filmu, daleko je od suštinski nosećeg lika. Odustvo "ljudskog fakotora" koji bi vezao gledaoca za priču ne biva nadoknađen patologijom, koje ima - ali tek u obliku semena iz kog će izrasti giallo filmovi i autori kao što je Dario Argento (u to vreme Mario Bava uveliko radi, doduše ali se još uvek ne bavi toliko slasherima). Dok kod Argenta sama tehnologija smrti i užasa može da nosi film, ovde je ona vredna hvale ali je tek u embrionalnom obliku. Isto tako, vizuelna pismenost i lucidnost reditelja Freddie Francisa su prisutne ali zatomljene i pre bi se u njima moglo uživati u nekom njegovom plot-heavy trileru poput HYSTERIAe iz 1965. godine. Ipak, nesumnjivo je THE PSYCHOPATH bitna karika u kontekstu evolucije žanra i u njemu se mogu naći razni koncepti koji su potom razvijani.
* * 1/2 / * * * *
THE PSYCHOPATH je snimljen 1966. godine po romanu Roberta Blocha. Bizaran odnos majke i sina i sam naslov su vrlo slični sa Blochovom najuspelijom ekranizacijom koju je radio Hitchcock. Nažalost, za razliku od Hitchcockovog filma koji ima sjajnu dramaturgiju THE PSYCHOPATH je nema. Pre svega film nema junaka za koga se publika može vezati, ni među žrtvama ni u liku ubice. Nominalno, jedini junak koji povezuje sve epizode u priči je policijski inspektor koji rešava slučaj serije ubistva. Problem je u tome što niti je ovo film o tom isnpektoru niti o njegovoj dovitljivosti. Štaviše, pošto postavka patologije glavnih junaka ima veze sa filmom PSYCHO, jasno je koliko su po definiciji policajci uljezi u ovom tipu filma. Nažalost, dakle, iako je inspektor najprisutniji pik u filmu, daleko je od suštinski nosećeg lika. Odustvo "ljudskog fakotora" koji bi vezao gledaoca za priču ne biva nadoknađen patologijom, koje ima - ali tek u obliku semena iz kog će izrasti giallo filmovi i autori kao što je Dario Argento (u to vreme Mario Bava uveliko radi, doduše ali se još uvek ne bavi toliko slasherima). Dok kod Argenta sama tehnologija smrti i užasa može da nosi film, ovde je ona vredna hvale ali je tek u embrionalnom obliku. Isto tako, vizuelna pismenost i lucidnost reditelja Freddie Francisa su prisutne ali zatomljene i pre bi se u njima moglo uživati u nekom njegovom plot-heavy trileru poput HYSTERIAe iz 1965. godine. Ipak, nesumnjivo je THE PSYCHOPATH bitna karika u kontekstu evolucije žanra i u njemu se mogu naći razni koncepti koji su potom razvijani.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment