Pogledao sam ODUMIRANJE Miloša Pušića u bioskopu Roda sa još pet-šest ljudi u sali što svedoči o tome da je reč o filmu koji neće baš privući publiku. Ovo je isto tako jedan od retkih filmova tokom kojih sam video gledaoce kako igraju Angry Birds na mobilnim telefonima što svedoči o tome da publika nije pogrešila što se nije pojavila.
Kako bih ostao do kraja sinhronizovan sa poetikom ovog filma u kome dominira patos, kako u emotivnom tako i u scenografskom pogledu, rekao bih da mi je najpre evocirao uspomenu na esej Danila Kiša "Homo poeticus, uprkos svemu" u kome se veliki pisac bavio time kako pisci iz "malih" zemalja nemaju pravo da se bavim temama koje inspirišu umetnike iz "velikih" kultura već da prođšu najbolje mogu izboriti tako što će svoje pisanje posvetiti lokalnim efemenrim fenomenima, naročito onim koji će tim strancima delovati egzotično. Esej se ne bavi samo time, i ne svaljuje krivicu samo na ove uspostavljene kulturne hegemonije, ali je to bitan deo teze.
ODUMIRANJE je upravo to, jedna mračna, pornografska priča iz artificijelnog srpskog sela koje je leglo najstrašnijeg užasa, potpuno lišena bilo kakvog pokrića ilie stetizacije. Momčilo Nastasijević se takođe bavio ovom temom u VEČITOJ SLAVINI ali na neuporedivo superiorniji način. ODUMIRANJE je po estetskim dometima na nivou lošijih drama Siniše Kovačevića i televizijskog repertoara iz sedamdesetih, sa zapletom u kome niti ima pravog dramskog sukoba niti ima iole uverljivih karaktera.
Ako je na srpskom selu, stvarno ovako, a sebe ne smatram pozvanim da sudim, mada po onim ljudima sa sela koje poznajem - nije, onda ne treba snimati film o tome nego pisati krivičnu prijavu. A ako nije ovako, onda je potrebno imati jako puno hrabrosti i takvu fabrikaciju prikazati kao istinu.
Odumiranje srpskih sela jeste realan problem ali je u ODUMIRANJU Miloša Pušića i Dušana Spasojevića taj problem balkanizovan. On se ne dešava zbog raznih specifičnih procesa industrijalizacije i deindustrijalizacije, neumitnih emancipacijskih uticaja i globalizacijskih stremljenja u kojima je jako teško očuvati motivaciju za život na selu, već pre svega zbog usuda, zato što tamo žive degenerisane budale koje su nesposobne da se odpuru kako svojim niskim strastima tako i svakom nadražaju koji dolazi sa strane. Dakle, srpsko selo odumire jer ga naseljavaju ljudi koji su usled nekih iracionalnih okolnosti osuđeni na propast a ovaj film to registruje.
Pošto je očigledno namenjen inostranoj publici jer mi se čini da ovako nešto može da prođe samo kod najradikalnijih autošovinista kod nas, ne znam tačno da li postoji išta osim agende da se kroz usiljenu egzotiku steknu nekakvi poeni.
U estetskom pogledu,. Pušić se kreće stazama evropskog art house, sa dosta pokušaja kroz kadriranje akcentuje stvari u čemu ponekad pretera, naročito kada "ključne" replike daje u ekstremno krupnim planovima, i u određenom smislu ovaj film se vizuelno nadovezuje na ono čime se bavi Srdan Golubović.
Ipak, Srdan Golubović u svom crnilu nikada ne kliza u autošovinizam, kao ni Oleg Novković, ali ovde postoji slična vrsta crnila. Razlika je u tome što kod Novkovića predlošci Milene Marković u sebi imaju više uticaja klasične tragedije ili Brechta, a Spasojevićev tekst se više bavi "modernom" tragedijom, dakle katastrofa je sadržana u tome što junak nastavlja sa svojom besmislenom i bolnom egzistencijom i ne umire.
Ipak, ODUMIRANJE referiše na BELI BELI SVET utoliko što pesma u njemu ima značajnu ulogu i to ne kao brehtovski song kojim se radnji daje distanca i omogućava promišljanje već pre kao sugerisanje atmosfere. Šaban Šaulić je ključni autor na soundtracku i čini se da dešavanja na ekranu u priličnoj meri korespondiraju sa njegovim najekstremnijim mitskim vizijama. Otud ovaj film na neki način možda sugeriše da je Šabanova mitologija istinitija nego stvarnost, ali u tome nije do kraja eksplicitan.
ODUMIRANJE je jedan od filmova koji bi u okolnostima neka nove cenzure bili zreli za zabranjivanje jer su u svojoj suštini pornografski, ako se poslužimo onom Warhiolovom definicijom da je pornografija ono što "nema priču". Ovo je upravo to, film koji ima nekakvu fabulaciju, ali zapravo nema ničega unutar njega, nema "prave" priče.
Ipak, kada se u filmu pojavi jedna od evergrin scena silovanja u štali, što je obavezna figura SFRJ filma, učini se da bi se priča mogla zaključiti jednim sočnim vešanjem koje na kraju ipak izostane. No, pošto je Pušić uradio revival silovanja u štali, čekamo mladog reditelja koji će obnoviti slavnu tradiciju silovanja na pruzi, nadam se pre nego što ih Kinezi osavremene.
* * / * * * *
Kako bih ostao do kraja sinhronizovan sa poetikom ovog filma u kome dominira patos, kako u emotivnom tako i u scenografskom pogledu, rekao bih da mi je najpre evocirao uspomenu na esej Danila Kiša "Homo poeticus, uprkos svemu" u kome se veliki pisac bavio time kako pisci iz "malih" zemalja nemaju pravo da se bavim temama koje inspirišu umetnike iz "velikih" kultura već da prođšu najbolje mogu izboriti tako što će svoje pisanje posvetiti lokalnim efemenrim fenomenima, naročito onim koji će tim strancima delovati egzotično. Esej se ne bavi samo time, i ne svaljuje krivicu samo na ove uspostavljene kulturne hegemonije, ali je to bitan deo teze.
ODUMIRANJE je upravo to, jedna mračna, pornografska priča iz artificijelnog srpskog sela koje je leglo najstrašnijeg užasa, potpuno lišena bilo kakvog pokrića ilie stetizacije. Momčilo Nastasijević se takođe bavio ovom temom u VEČITOJ SLAVINI ali na neuporedivo superiorniji način. ODUMIRANJE je po estetskim dometima na nivou lošijih drama Siniše Kovačevića i televizijskog repertoara iz sedamdesetih, sa zapletom u kome niti ima pravog dramskog sukoba niti ima iole uverljivih karaktera.
Ako je na srpskom selu, stvarno ovako, a sebe ne smatram pozvanim da sudim, mada po onim ljudima sa sela koje poznajem - nije, onda ne treba snimati film o tome nego pisati krivičnu prijavu. A ako nije ovako, onda je potrebno imati jako puno hrabrosti i takvu fabrikaciju prikazati kao istinu.
Odumiranje srpskih sela jeste realan problem ali je u ODUMIRANJU Miloša Pušića i Dušana Spasojevića taj problem balkanizovan. On se ne dešava zbog raznih specifičnih procesa industrijalizacije i deindustrijalizacije, neumitnih emancipacijskih uticaja i globalizacijskih stremljenja u kojima je jako teško očuvati motivaciju za život na selu, već pre svega zbog usuda, zato što tamo žive degenerisane budale koje su nesposobne da se odpuru kako svojim niskim strastima tako i svakom nadražaju koji dolazi sa strane. Dakle, srpsko selo odumire jer ga naseljavaju ljudi koji su usled nekih iracionalnih okolnosti osuđeni na propast a ovaj film to registruje.
Pošto je očigledno namenjen inostranoj publici jer mi se čini da ovako nešto može da prođe samo kod najradikalnijih autošovinista kod nas, ne znam tačno da li postoji išta osim agende da se kroz usiljenu egzotiku steknu nekakvi poeni.
U estetskom pogledu,. Pušić se kreće stazama evropskog art house, sa dosta pokušaja kroz kadriranje akcentuje stvari u čemu ponekad pretera, naročito kada "ključne" replike daje u ekstremno krupnim planovima, i u određenom smislu ovaj film se vizuelno nadovezuje na ono čime se bavi Srdan Golubović.
Ipak, Srdan Golubović u svom crnilu nikada ne kliza u autošovinizam, kao ni Oleg Novković, ali ovde postoji slična vrsta crnila. Razlika je u tome što kod Novkovića predlošci Milene Marković u sebi imaju više uticaja klasične tragedije ili Brechta, a Spasojevićev tekst se više bavi "modernom" tragedijom, dakle katastrofa je sadržana u tome što junak nastavlja sa svojom besmislenom i bolnom egzistencijom i ne umire.
Ipak, ODUMIRANJE referiše na BELI BELI SVET utoliko što pesma u njemu ima značajnu ulogu i to ne kao brehtovski song kojim se radnji daje distanca i omogućava promišljanje već pre kao sugerisanje atmosfere. Šaban Šaulić je ključni autor na soundtracku i čini se da dešavanja na ekranu u priličnoj meri korespondiraju sa njegovim najekstremnijim mitskim vizijama. Otud ovaj film na neki način možda sugeriše da je Šabanova mitologija istinitija nego stvarnost, ali u tome nije do kraja eksplicitan.
ODUMIRANJE je jedan od filmova koji bi u okolnostima neka nove cenzure bili zreli za zabranjivanje jer su u svojoj suštini pornografski, ako se poslužimo onom Warhiolovom definicijom da je pornografija ono što "nema priču". Ovo je upravo to, film koji ima nekakvu fabulaciju, ali zapravo nema ničega unutar njega, nema "prave" priče.
Ipak, kada se u filmu pojavi jedna od evergrin scena silovanja u štali, što je obavezna figura SFRJ filma, učini se da bi se priča mogla zaključiti jednim sočnim vešanjem koje na kraju ipak izostane. No, pošto je Pušić uradio revival silovanja u štali, čekamo mladog reditelja koji će obnoviti slavnu tradiciju silovanja na pruzi, nadam se pre nego što ih Kinezi osavremene.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment