Pogledao sam AN ALMOST PERFECT AFFAIR Michaela Ritchieja, Ovaj film sam dugo tražio jer spada među poslednje radove u Ritchiejevoj kanonskoj "ličnoj" fazi. U periodu kada se Ritchie često bavio temom kompeticije, u filmovima DOWNHILL RACER, CANDIDATE, SEMI-TOUGH i SMILE, AN ALMOST PERFECT AFFAIR je priča o filmskom reditelju koji odlazi da pokaže svoj film u Kanu, doduše kupcima a ne na takmičenju.
Ritchie nudi vrlo autentičnu rekonstrukciju problema sa kojima se suočavaju filmski radnici koji dolaze u Kan, i uopšte posetioci Azurne Obale. Međutim, osim primećivanja stvari (koje su svi primetili) Ritchiejev film nudi malo manje vibrantnosti nego njegovi raniji filmovi. U vizuelnom pogledu je vrlo konvencionalan, a u prikazu međuljudskih odnosa je začuđujuće čedan, ako imamo u vidu cinizam na kome su se bazirali njegovi filmovi. U tom pogledu AN ALMOST PERFECT AFFAIR deluje kao krajnje paradoksalan slučaj - za razliku od drugih reditelja koji obično postaju ciničniji kada prikazuju svet filma, kolegijalne odnose i sl. - Ritchie postaje naivniji i romantičniji. Naročito je paradoksalno da ovaj film koji dolazi od reditelja za kog smetra da je u svojoj kanonskoj fazi doneo evropski enszibilitet u američki film, sada imamo jedan naivan pojednostavljen američki pogled upravo u miljeu Francuske i to samog bastiona art filma.
Keith Carradine je glumački efektnije od Monice Vitti koja je šarmantna ali i nimalo ubedljiva u ulozi supruge velikog producenta koji podseća na Dino De Laurentiisa. S druge strane, Carradine jeste svojevrsni Ritchiejev alter-ego, čak i po prosedeu koji zastupa i u principu je efektniji od Monice. Nažalost, zadatak koji pred njih postavlja Ritchie nije po svojoj složenosti bilo kakav izazov.
AN ALMOST PERFECT AFFAIR je uprkos svojoj simplifikovanosti i naivnosti, i skretanju u neobično pitom rediteljski postupak, prilično dinamičan film i kao promašaj se kvalifikuje baš zbog svoje pitkosti a ne zbog hermetičnosti koja bi se očekivala od ovakve teme.
* * / * * * *
Ritchie nudi vrlo autentičnu rekonstrukciju problema sa kojima se suočavaju filmski radnici koji dolaze u Kan, i uopšte posetioci Azurne Obale. Međutim, osim primećivanja stvari (koje su svi primetili) Ritchiejev film nudi malo manje vibrantnosti nego njegovi raniji filmovi. U vizuelnom pogledu je vrlo konvencionalan, a u prikazu međuljudskih odnosa je začuđujuće čedan, ako imamo u vidu cinizam na kome su se bazirali njegovi filmovi. U tom pogledu AN ALMOST PERFECT AFFAIR deluje kao krajnje paradoksalan slučaj - za razliku od drugih reditelja koji obično postaju ciničniji kada prikazuju svet filma, kolegijalne odnose i sl. - Ritchie postaje naivniji i romantičniji. Naročito je paradoksalno da ovaj film koji dolazi od reditelja za kog smetra da je u svojoj kanonskoj fazi doneo evropski enszibilitet u američki film, sada imamo jedan naivan pojednostavljen američki pogled upravo u miljeu Francuske i to samog bastiona art filma.
Keith Carradine je glumački efektnije od Monice Vitti koja je šarmantna ali i nimalo ubedljiva u ulozi supruge velikog producenta koji podseća na Dino De Laurentiisa. S druge strane, Carradine jeste svojevrsni Ritchiejev alter-ego, čak i po prosedeu koji zastupa i u principu je efektniji od Monice. Nažalost, zadatak koji pred njih postavlja Ritchie nije po svojoj složenosti bilo kakav izazov.
AN ALMOST PERFECT AFFAIR je uprkos svojoj simplifikovanosti i naivnosti, i skretanju u neobično pitom rediteljski postupak, prilično dinamičan film i kao promašaj se kvalifikuje baš zbog svoje pitkosti a ne zbog hermetičnosti koja bi se očekivala od ovakve teme.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment