TOBY DAMMIT

TOBY DAMMIT Federica Fellinija bi se po starim standardima smatrao srednjemetražnim filmom a danas je sve kraće od 45 minuta kratki film a sve duže nije, pa i ovaj tehnički jeste dugometražni.

Tehnika na stranu, trajanje ovog filma najmanje je zanimljivo pitanje. Svakako da je reč o veoma ambicioznom delu i ono što bi se otvorilo kao pitanje jeste da li je zapravo ovakva estetika održiva na dužoj minutaži?

TOBY DAMMIT je jedna satirična art house forma horora u kojoj Terence Stamp igra iscrpljenog, razvratnog, pustopašnog i intoksikovanog britanskog glumca klasičnog repertoara koji dolazi u Italiju da snima špageti vestern na biblijsku temu, u produkciji katoličke crkve.

Na tom putu on odlazi na dodelu nagrada gde će biti promovisana njegova nova rola a na kraju pronalazi svoj kraj, na početku - u onome što ga je dovelo u Italiju a to je najnoviji model "ferarija" koji su mu obećali producenti.

TOBY DAMMIT je satira, sa veoma grotesknim postupkom i Fellini tu kritikuje pre svega italijansku kinematografiju, od pretencioznosti špageti vesterna, preko njihovih raznih internih odnosa, Carla Pontija, pa i sebe samog, do isluženih američkig glumaca koji tu dolaze da igraju iako zapravo ne znaju gde se nalaze.

Svet u kom se ovaj film dešava je briljantno izveden, bez slabe tačke i što je još najneverovatnije, bez ijednog detalja u kom nije stilizovan ili u kom "probija stvarnost" u njega. TOBY DAMMIT kao delo od pre pedesetak godina izgleda mnogo više kao neki jako precizno i ozbiljno izveden Tim Burton, a možda i Guillermo Del Toro kada bi on to umeo.

Samo ovde je ta "totalna stilizacija" namenjena odraslima, i u suštini jednoj niši koja razume Fellinijev obračun sa italijanskim filmom i samim sobom.

Manje zanimljiv ali i manje istaknut segment je onaj koji se tiče eventualnih biblijskih referenci jer one su utkane u sam zaplet i priču o tom vesternu koji naslovni lik treba da snima. Rekao bih da su one u ovom filmu od sekundarnog značaja i da je ovde mnogo veća tema Italija i njeno samoviđenje, u kom bitnu ulogu igra film ali i ljudi koji se njime bave.

Fellini je imao i neorealističke i hiperstilizovane filmove. Ovo je stilizacija u kojoj je možda i najdalje otišao, ispitujući neke granice, ali se poigravajući i sa stravom koja je ovde više suštinska nego formalistička. Praktično, kada uzmemo sve u obzir, jedini segment italijanskog filma koji ovde nije potkačio jeste upravo italo horor.

Film vredan svake pažnje.