Monae ga je definisala kao emotion picture a Beyonce je to nazivala vizuelnim albumom. Dakle, reč je o ekranizaciji pesama iz albuma u formi celine koja uz određeni vezivni materijal povezuje muzičke klipova u kojima se pak na nivou podele i nekih detalja javljaju isti elementi.
Olako bi bilo otpisati DIRTY COMPUTER kao kompilaciju spotova sa vezivnim materijalom jer izgrađen je koherentan i logičan narativ o androidu kome se operativni sistem "zagadio" i sada u laboratoriji moraju da ga isprazne od uspomena i želja, oličenim u partikularnim numerama i spotovima.
Nisam imao teškoće da ovaj izuzetan album ispratim u ovoj formi emotion picturea i zato o njemu ovde i pišem. Ovo jeste hibridna forma ali isto tako jeste i nešto što se nastavlja na MAGICAL MYSTERY TOUR od Beatlesa, gde je prvi put pokušano ovako nešto, samo bitno neuspešnije.
Otud, DIRTY COMPUTER zaslužuje veliku pažnju kao film i gledanje u svojoj pedesetominutnoj verziji.
No comments:
Post a Comment