KRISTINA

KRISTINA Nikole Spasića je film hibridne forme koji je posle nekoliko inostranih festivala došao pred našu publiku na Festivalu autorskog filma. Reč je o filmu sa fassbinderovskom pričom izvedenom žilnikovskom tehnikom.

Dakle, jednu melodramu, relativno jednostavnu, rudimentarnu i arhetipsku igra glavna protagonistkinja, stvarna ličnost igra sebe kao lik, dočim ostale likove igra kombinacija naturščika, stvarnih ličnosti koje igraju fikciju sebe i zaboravljenih glumaca koji su kao naturščici.

U centru filma je Kristina, seksualna radnica iz trans miljea koja je radeći taj posao uspela da finansira svoju tranziciju a potom i jedan građanski način života u kom živi u solidnim uslovima, sakuplja antikvitete i interesuje se za regresivnu psihoterapiju bez hipnoze i veru.

Dakle, ovo nije MARBLE ASS, totalna margina i socijala, naprotiv, ovo je priča o jednoj skroz socijalizovanoj osobi koja je izvršila punu tranziciju i radi na tržištu seksa. To naravno čini ovu priču veoma unikatnom jer takve ličnosti nismo puna puta sretali, ni na filmu, ni u našoj javnosti.

Film je stoga mnoogo više fokusiran na karakter i na tu melodramsku okosnicu koja se pokreće kada prođe duži ekspozicioni deo, nego na pretpostavljeni aktivizam. Štaviše, jedan od glavnih aduta filma jeste to što je određen ličnošću tj. likom a ne nekom agendom koja proizlazi iz svojstava te osobe.

Uslovno rečeno, depolitizacija života trans-osobe, a pored toga i njena puna socijalizacija iz vizure građanskih normi, može mnogo više da učini od nametljivog aktivizma jer stavlja fokus na ljude, a drugi ljudi najpre mnogu razumeti različitost onda kada je vežu za ljude a ne za ideologiju ili neku specifičnu socijalnu situaciju.

Na duže staze, ovaj film može imati veći politički i aktivistički potencijal od onih koji imaju tu primarnu funkciju.

Imajući u vidu okolnosti rada, dakle da film nije izveden sa profesionalnim glumcima, veoma je estetizovan. Rad sa naturščicima diktira manji broj pozicija kamere i mahom statične kadrove, ali izbor planova i osvetljenje direktora fotografije Igora Lazića je veoma uspeo i ovaj film nema sirovost ili tehničku nesavršenost koja je često pratila Žilnika.

Isto tako film je veoma disciplinovan u izrazu. Ova vrsta filma generalno teško uspostavlja konvenciju u kojoj komunicira sa publikom, gledalac mora da prepozna ideativnost samog sadržaja kako bi se sa njim povezao. Međutim, ovde tih teškoća nema. Ispovedni ton pojedinih deonica, sa scenama koje su dramske veoma dobro i organski funkcioniše. Konvencija se lako i brzo uspostavlja. Ne samo kroz kontinuitet Kristinine izvedbe već i kroz ritam, izražen unutar kadra kroz kadriranje i mizanscen ali i kroz montažu i veoma precizno odmerena trajanja.

U tom pogledu, pronalaženje osobe kao što je Kristina bio je krupan prvi korak, ali se autor Nikola Spasić na njemu nije zaustavio već je oko toga pažljivo izgradio jedan veoma osmišljen i koherentan film potpuno nezavisno od nje.

Naša kinematografija je u ovom formatu imala pionirsku ulogu i velike uspehe, ali ovakav film do sada ipak nije imala.

* * * / * * * *