UNDER THE SILVER LAKE

UNDER THE SILVER LAKE je izašao četiri godine posle Andersonove zvanične ekranizacije Thomasa Pynchona INHERENT VICE. Na bazi uspeha koji je u Kanu imao prethodni film Davida Roberta Mitchella, prikazan je u takmičarskom programu i kritika ga je sahranila.

Pet godina sam se pripremao da vidim skoro dva i po sata ovog filma, jednim delom zbog toga što mi se Michellov signature film IT FOLLOWS dopao tek u segmentima i kao celina bio tek solidan a ne nešto više od toga.

UNDER THE SILVER LAKE mi je ostavio sličan utisak, uprkos tome što mi je bio verovatno zanimljiviji i hrabriji od IT FOLLOWS, iako bitno manje kompaktan.

U priči o ovom filmu ne bih potezao Lyncha iako ga mnogi pominju jer Lynch ima jedan "zategnut" hitchcockovski rediteljski postupak u pogledu naracije, pa i konstrukcije scena. David Robert Mitchell ide dosta drugačijim putem. Njegov film je južnokalifornijski razlabavljen, kao i relaksirani udovi glavnog junaka kog igra Andrew Garfield, čija gipkost tela nasuprot čvrstine karaktera, vode ovu priču od početka prema kraju.

I Paul Thomas Anderson i Pynchon u INHERENT VICEu, i filmu i romanu svesno prosto iskoče iz šina naracije koja se može pratiti i mapirati, dočim Mitchell to sebi ne dozvoljava. UNDER THE SILVER LAKE je metafizički stoner noir u kom stvari koliko god nemale smisla imaju unutrašnju narativnu logiju praktično sve vreme. Da li je to dobro ili loše, praktično i ne mogu da procenim. Jedno od metafizičkih svojstava klasičnog noira jeste to iskliznuće u nepojmljivo i nelogično koje se javlja i kod klasika žanra kao što je Chandler gde ima romana pa i filmova u kojima su se sami autori hvalili da im nije jasno kuda ide priča, šta se desilo i ko je na koji način učestvovao u zločinu.

Kod Mitchella imamo digresije, imamo nelogičnosti i besmislice ali one narativno funkcionišu. Film je moguće prepričati iako to nije baš lako. I moguće je da je to korak unazad u odnosu na smisao Pynchona i stoner noira, ali iskreno, dok mi je INHERENT VICE kao film više bio vredan poštovanja nego što bih ga pri zdravoj pameti opet gledao, UNDER THE SILVER LAKE mi se u mnogim svojim segmentima zaista dopao.

Ono što mi u ovom filmu smeta jeste doza neke hipsterske simbolike u detaljima koja filmski prizor povremeno čini nedovoljno uverljivim. U tome ima neke stilizacije stripa, ali nekoliko detalja su mi delovali odbojno jer su dodavali pojavnu bizarnost na nešto što je već suštinski bizarno na nivou zamisli.

Da je ovaj film sa istom ovom pričom i likovima izveden u pokušaju da nas u sve što se dešava stopostotno ubedi, mislim da bi bio još bolji.

Ovako i on iskoračuje iz nečega što volim da gledam u nešto što ipak više volim da čitam. Pynchon mi je i dalje zanimljiviji kao proza nego kao filmski predložak ili inspiracija, ali nema sumnje da sam u ovom filmu na izvesnom nivou uživao, da me je Mitchell uvukao u svoju misteriju i da sam sa njim ostao do kraja u svemu tome.

Ovaj film svakako nije zaslužio inicijalni ukop kakav je dobio u Kanu, ali srećom danas se percepcija preokrenula i ima kultni status i značajnu fan bazu koja ga slavi i tumači na internetu.

Ne verujem da ću se ikada baš naći na redditu u pokušaju da predložim smisao neke scene, ali pamtiću ovaj film po dobru i možda ću mu se nekada vratiti.

Ako je INHERENT VICE bio najskrupuloznija ekranizacija Pynchona na filmu do sada, onda je ovo možda najuspeliji intenzivno pynchonovski film.

* * * / * * * *