NEDELJA

 Postoji ona fraza kako dobri filmovi imaju puno problema a oni loši samo jedan - da su loši.

NEDELJA je loš film ali to ne znači da pored tog osnovnog problema nema još jedan značajan problem a to je neverovatna arhaičnost.

Ako imamo u vidu da je Džej Ramadanovski rođen 1964. godine, gotovo je neshvatljivo da film o njemu izgleda kao da je snimljen 1954. godine, da čak ne uspeva da uhvati kinematografski duh epohe u kojoj se sama priča dešava.

Ako izuzmemo samu epohu dešavanja koja je rekonstruisana nepretenciozno i stvara utisak da se priča zaista dešava na tom nekom mestu a ne u nekoj prenaglašenoj simulaciji prošlih vremena, što zaslužuje pohvale, ceo film je začuđujuće bajat, na nivou neke trome televizijske serije i ni u kom pogledu ne izgleda kao delo jednog od naših najperspektivnijih mladih autora Nemanje Ćeranića koji je već zadužio našu kinematografiju filmom LIHVAR.

Malo je reći da se od Ćeranića na osnovu ranijih ostvarenja očekivalo neuporedivo više, ako ne na nivou celine - biografija Džeja Ramadanovskog je kompleksna na masi nivoa i teško je imati punu autorsku autonomijh pri njenoj realizaciji - a ono barem na nivou izvedbe. 

NEDELJA je film koji je predug, prepun repeticija, obiman a nedorečen, sa nekoliko identičnih situacija koje se vrte u krug i to je možda ponajmanje Ćeranićeva krivica. Međutim, film je jako loše glumljen i to ne samo u glumačkoj interpretaciji već i u montaži glumačke igre gde se glumcima nimalo nije pomoglo da se izvuče ono najbolje iz njih.

U tom smislu, jedina svetla tačka ovog filma i njegovo pogonsko gorivo je Husein Alijević koji ima neodoljiv šarm i energiju, nudeći jednu melanholičnu sliku Džeja u kojoj tuga nadilazi radost i on uspeva da iznese hrpu manje-više istih ili klišetiziranih situacija. Veliko priznanje Alijević zaslužuje što se izborio sa tim da manje-više stalno igra isto stanje i sličnu situaciju.

Ako ste se nadali da će ovaj film početi kao SPECIJALNO VASPITANJE prerasti u NACIONALNU KLASU i zaključiti se kao POSLEDNJI KRUG U MONCI, prevarili ste se jer je Goran Marković za ovo što vidimo ovde reditelj iz 25. veka a Aco Bošković najmanje iz 22.

Bez Đenkinog smisla za bezobrazluk, Ćeranićev film nažalost ostaje na nivou druge ili treće petoljetke razvoja naše posleratne kinematografije i razlog za to nije samo u inscenaciji već i u priči koja veći deo vremena nikako da počne. Zapravo ovo je jedno nabrajanje jednoličnih događaja u kome mahom nema drame, nema neke prelomne odluke ali što je možda najčudnije od svega, nema ni Džejevog protagonizma.

On je naprosto mahom tužan i inferioran, ima pozajmljenu čežnju za "belom ženom" iz arsenala Bjelogrlićevog TOME a likovi oko njega zapravo "žive" i deluju kao da bi film ne samo trebalo da bude o njima - nego u većem delu kao i da već jeste o njima.

NEDELJA ruku na srce, i planira svoj ishod u seriji, za koju su šanse da je gledam kao i u slučaju TOME - u domenu statisticke greške jer ko jednom ovo preživi ne planira da se vraća proširenoj verziji. S druge strane, film deluje dosta kompaktno u toj svojoj jednoličnosti i zaista ne deluje da će nam postati jasniji u formi serije ili da je nešto započeto a nije se razvilo i sl. Naprotiv, ovo je film sa mnogo viškova i naročito mnogo neuspelih stvari koje je trebalo izbaciti.

NEDELJA je utoliko simpatičnija od TOME jer je verodostojnija i prilagođena je istini o osobi o kojoj govori. Dok je TOMA bio pokušaj da se terevenčenje neke rulje prikaže kao alternativni put ka očuvanju Jugoslavije u formi krčme ako već nije u stanju da bude država, ovo je barem jedna realno sagledana rags to riches story o monku koji je u svojoj nesreći našao put ka sreći i emancipaciji.

U tom smislu, NEDELJA je izazov samo na planu toga kakav je film ali ako naiđe na publiku koja je receptivna i kojoj to što ne valja ne smeta, barem ih neće uvesti u zabludu.

Ovo je film sa umetničkim problemima a ne sa intelektualnim pa se u tom smislu nadam da će gledaoci prema njemu biti otvoreniji nego ja.