Pogledao sam REDBELT Davida Mameta, courtesy of Ginger.
Reć je o zanimljivom filmu u kome se Mamet na svoj prepoznatljiv način bavi temom koju do sada nije doticao a to je mixed martial arts fighting. Ovaj film čini zanimljiv double bill sa NEVER BACK DOWN koji američku fascinaciju mixed martial arts borbama smešta u adolescenstki milje.
Iako spoj Mameta sa mixed martial artom deluje bizarno, REDBELT bi se u domenu borilačkog filma mogao posmatrati kao varijacija na bokserski film u kome je samo zamenjena borilačka veština koja se praktikuje u ringu. Međutim, u dramaturškom smislu, REDBELT je us suštini bokserski film sa sve borcem koji preferira amaterizam u odnosu na komercijalizaciju, učiteljem pod čijim je toplim skutima napravio prve korake, žene koja ga tera da uđe u proefsionalizam, ljigavim menadžerima i ljudima koji od borbe prave šoubiznis...
Sve su to elementi koji postoje u bokserskim melodramama još od tridesetih i četrdesetih. Stoga, uvođenje druge veštine u taj kontekst pre svega čini da se REDBELT površno percipira kao nešto novo, radikalno ili paradoksalno jer je Mamet upleten u sve. Međutim, ma koliko Mametovo uplitanje u film o mixed martial artsu delovalo neobično, isto tako se niko od nas ne bi iznenadio kada bi on pisao film o boksu.
Unutar same strukture, iako je nesumnjivo reč o filmu u kome ima borilačkih scena, i iako te borilačke scene vrlo često imaju funkcju u izražavanju likova, Mamet se nalazi na svom terenu pošto filozofija trenera điuđicua može da bude jako dobar poligon za njegove dijaloške sparinge. Štaviše, Mamet uspeva da do maksimuma dovede verbalni segment borilačkog sporta i istočnjačkih borilačkih veština. Štaviše, REDBELT bi mogao upravo zbog spoja verbalnog i neverbalnog, i smeštanja cele priče u scenske uslove (teretana kao scena, ring kao scena, ljudi se kostimiraju kako bi trenirali ili ušli u ring) lokacija i radnji koje imaju inherentnu teatralnost, da bude zanimljiva pozorišna predstava, a da ne bude lišen niti jednog od svojih aduta.
Ono što bi REDBELT sprečilo da bude pozorišna verbalno-koreografska predstava jeste prilično odsustvo mogućih alternativnih čitanja, iako Mamet više nego u drugim recentnim filmovima pokušava da ih unese. Naime, sasvim je jasno da Mamet u ovom filmu pokušava da se vrati svojim uslovno rečeno angažovanim korenima koje je pišući melodičan dijalog i con zaplete u međuvremenu sasvim izgubio. REDBELT uporno pokušava da maltene bude WATER MACHINE smešten u uslove borilačkog filma i da se obračuna sa demonima komercijalizacije koji vrebaju iza svakog ćoška i spremni su ne samo da potpuno izmene ljude i nateraju ih na greh, nego se dešava da samo okrznu čoveka i potpuno mu unište život. To jeste simpatična poenta, naročito ako se ima na umu da kroz tu fobiju Mamet zapravo pokušava da govori o sebi i Holivudu, međutim, u ovom konkretnom slučaju, Mamet kreira jednog junaka koji je previše nevin i previše pun ideala da bi bio iole uverljiv.
Možda takav junak može da postoji u miljeu u kome se dešavao Mametov WATER MACHINE, jer to je druga epoha, strahote sveta nisu svima bile opšte poznate, ili pak takav čovek može da postoji u nekom izolovanoj verskoj zajednici, međutim toliki stepen nevinosti kod čoveka koji je vodio relativno aktivan sekularni život je prosto apsurdna. Ipak, bavljenje čistotom američkog sna i stvaranje takvih anđeoskih likova jeste na neki način Mametov pečat, no to slabo pije vodu na filmu. Chiwetel Ejiofor je napravio vrlo solidan nastup u okvirima zadatog materijala i teško da bi iko drugi napravio više sa ovakvim tekstom. Inače, zanimljiva je paralela između ovog junaka i Djimonovog gurua u NEVER BACK DOWN. Ne samo da je u oba slučaja glavni junak crni guru pun raznih saveta kojima kroz principe borbe zapravo objašnjava životnu filozofiju, već ima nekih sličnosti i na nivou zapleta.
Drugi hronični problem, i Mametov pečat je svakako ta mreža prevare na kojoj se bazira zaplet. Kao i uvek u jednom trenutku, junaci počnu jedni drugima toliko da zabadaju nož u leđa da se priča u priličnoj meri relativizuje a gledalac izgubi odnos prema karakterima. Toga ima i u REDBELTu ali svakako manje nego u HEISTu.
Scene borbe su cool. Nisu spektakularne ali imaju određenu energiju koja se upravo graniči sa neverbalnim teatrom.
REDBELT nije uspeo da reinventuje Mameta, ali ga je u određenom smislu renovirao, postavio u neke sveže okolnosti i razbio je maniristički niz u kome se našao. Još uvek nisam gledao seriju THE UNIT ali čini mi se da u nekim scenama, Mamet referiše na nju, naročito u subplotu o snimanju filma. Ne znam kako REDBELT stoji u odnosu na nju, ali iako suštinski nema promena, činjenica je da se izdvaja u odnosu na Mametove recentne flickove.
* * ½ / * * * *
Reć je o zanimljivom filmu u kome se Mamet na svoj prepoznatljiv način bavi temom koju do sada nije doticao a to je mixed martial arts fighting. Ovaj film čini zanimljiv double bill sa NEVER BACK DOWN koji američku fascinaciju mixed martial arts borbama smešta u adolescenstki milje.
Iako spoj Mameta sa mixed martial artom deluje bizarno, REDBELT bi se u domenu borilačkog filma mogao posmatrati kao varijacija na bokserski film u kome je samo zamenjena borilačka veština koja se praktikuje u ringu. Međutim, u dramaturškom smislu, REDBELT je us suštini bokserski film sa sve borcem koji preferira amaterizam u odnosu na komercijalizaciju, učiteljem pod čijim je toplim skutima napravio prve korake, žene koja ga tera da uđe u proefsionalizam, ljigavim menadžerima i ljudima koji od borbe prave šoubiznis...
Sve su to elementi koji postoje u bokserskim melodramama još od tridesetih i četrdesetih. Stoga, uvođenje druge veštine u taj kontekst pre svega čini da se REDBELT površno percipira kao nešto novo, radikalno ili paradoksalno jer je Mamet upleten u sve. Međutim, ma koliko Mametovo uplitanje u film o mixed martial artsu delovalo neobično, isto tako se niko od nas ne bi iznenadio kada bi on pisao film o boksu.
Unutar same strukture, iako je nesumnjivo reč o filmu u kome ima borilačkih scena, i iako te borilačke scene vrlo često imaju funkcju u izražavanju likova, Mamet se nalazi na svom terenu pošto filozofija trenera điuđicua može da bude jako dobar poligon za njegove dijaloške sparinge. Štaviše, Mamet uspeva da do maksimuma dovede verbalni segment borilačkog sporta i istočnjačkih borilačkih veština. Štaviše, REDBELT bi mogao upravo zbog spoja verbalnog i neverbalnog, i smeštanja cele priče u scenske uslove (teretana kao scena, ring kao scena, ljudi se kostimiraju kako bi trenirali ili ušli u ring) lokacija i radnji koje imaju inherentnu teatralnost, da bude zanimljiva pozorišna predstava, a da ne bude lišen niti jednog od svojih aduta.
Ono što bi REDBELT sprečilo da bude pozorišna verbalno-koreografska predstava jeste prilično odsustvo mogućih alternativnih čitanja, iako Mamet više nego u drugim recentnim filmovima pokušava da ih unese. Naime, sasvim je jasno da Mamet u ovom filmu pokušava da se vrati svojim uslovno rečeno angažovanim korenima koje je pišući melodičan dijalog i con zaplete u međuvremenu sasvim izgubio. REDBELT uporno pokušava da maltene bude WATER MACHINE smešten u uslove borilačkog filma i da se obračuna sa demonima komercijalizacije koji vrebaju iza svakog ćoška i spremni su ne samo da potpuno izmene ljude i nateraju ih na greh, nego se dešava da samo okrznu čoveka i potpuno mu unište život. To jeste simpatična poenta, naročito ako se ima na umu da kroz tu fobiju Mamet zapravo pokušava da govori o sebi i Holivudu, međutim, u ovom konkretnom slučaju, Mamet kreira jednog junaka koji je previše nevin i previše pun ideala da bi bio iole uverljiv.
Možda takav junak može da postoji u miljeu u kome se dešavao Mametov WATER MACHINE, jer to je druga epoha, strahote sveta nisu svima bile opšte poznate, ili pak takav čovek može da postoji u nekom izolovanoj verskoj zajednici, međutim toliki stepen nevinosti kod čoveka koji je vodio relativno aktivan sekularni život je prosto apsurdna. Ipak, bavljenje čistotom američkog sna i stvaranje takvih anđeoskih likova jeste na neki način Mametov pečat, no to slabo pije vodu na filmu. Chiwetel Ejiofor je napravio vrlo solidan nastup u okvirima zadatog materijala i teško da bi iko drugi napravio više sa ovakvim tekstom. Inače, zanimljiva je paralela između ovog junaka i Djimonovog gurua u NEVER BACK DOWN. Ne samo da je u oba slučaja glavni junak crni guru pun raznih saveta kojima kroz principe borbe zapravo objašnjava životnu filozofiju, već ima nekih sličnosti i na nivou zapleta.
Drugi hronični problem, i Mametov pečat je svakako ta mreža prevare na kojoj se bazira zaplet. Kao i uvek u jednom trenutku, junaci počnu jedni drugima toliko da zabadaju nož u leđa da se priča u priličnoj meri relativizuje a gledalac izgubi odnos prema karakterima. Toga ima i u REDBELTu ali svakako manje nego u HEISTu.
Scene borbe su cool. Nisu spektakularne ali imaju određenu energiju koja se upravo graniči sa neverbalnim teatrom.
REDBELT nije uspeo da reinventuje Mameta, ali ga je u određenom smislu renovirao, postavio u neke sveže okolnosti i razbio je maniristički niz u kome se našao. Još uvek nisam gledao seriju THE UNIT ali čini mi se da u nekim scenama, Mamet referiše na nju, naročito u subplotu o snimanju filma. Ne znam kako REDBELT stoji u odnosu na nju, ali iako suštinski nema promena, činjenica je da se izdvaja u odnosu na Mametove recentne flickove.
* * ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment